Aco tomic

In memoriam: Aco Tomić (1948-2024.)

Aco Tomić, rođen je 6. oktobra 1948. godine. Kroz raštrkano i šumovito selo Ručići kod Gornjeg Milanovca proneo se zvuk domažinske, srpske puške. Visoko i snažno, hrabro i odvažno da tradicionalno oglasi rođenje prvog muškog deteta u uglednoj porodici Tomić, od oca Branka i majke Marije.

Sin, zdrav, prav, rođeni vojnik.

Od te jeseni sve ostalo je istorija, ne samo njegova, nego i naša.

Od malih nogu, imao je topao a oštrouman pogled boje neba i mora i pomalo one ruske hladne zime, kad ga neko naljuti. Ali poslušan i vaspitan. Disciplinovan.Tako je i stasao u momka koji 1971. godine završava vojnu akademiju – smer artiljerija i komandno štabnu školu taktike, smer bezbednost, da zadovolji tog vođu u sebi. E, tu smo.

U životu u ljubavi, u porodici, prema Gordani, jedinoj ženi koju je bezuslovno voleo ceo život, prema Blagoju, prema prijateljima, nije imao nikakvu taktiku.Voleo je i poštovao svoje školske drugove, svoje komšije, svog mačka, svoje pse.

Nije imao biološku decu  ali je brinuo i pomagao drugoj deci.

Voleo je saavim obićne i jednostavne stvari. Sve ono što vole veliki, posebni i neobični ljudi. Mogao je da ruča u najboljim restoranima u svetu, a najviše je voleo hranu koju je spremao u svojoj kući.

Voleo je i porodični dom u Gornjem Milanovcu, a tu je najmanje živeo.

Kretao se u krugovima gde se služio najbolji viski a najviše je voleo rakiju, domaću i njegovu.

Uniforma je bila odelo koje mu je najbolje stajalo, a najviše je voleo da nosi džemper u kome mu neće biti prohladno, ako zasedne u Ajlandu.

Okrene leđa dok seda, onako slučajno. Čaršijski, bezobrazno, ali vrlo blisko, ćaskao je sa svojim Milanovčanima – ali pravim! Oni se neće naljutiti na toj dozi humora, sarkazma, domišljatosti, načitanosti, širokog obrazovanja i širokog životnig iskustva iskazanog prostim jezikom, onako kako to rade veliki mangupi.

Kafa je morala uvek biti isto dobra, da smanji čekajuci doktora iz sale. Družio se sa mlađima, jer je tu mladost nosio u sebi za devet života, čak i onda kada je protiv njega vođena najgora kampanja, kako je i sam govorio.

Priča se malo o bombardovanju, malo o politici, malo o sportu i onda stiže „Mali Vasić“ koga je voleo kao svog nerođenog sina, ali ga tako nikad nije gledao. Dobio bi onaj neverovatan izraz lica pri pogledu na Vlada i viknuo „gde si do sad? Mali, čekam te kao mečka drenjke!

„Ćuti – i onako me svi pitaju šta radim sa onim bezbednjakom!“

Svako ko je i na minut znao Aca Tomića i osetio stisak njegove ruke, taj ga nikad nije zaboravio. Taj vam se dodir sa tim direktnim pogledom u oči direktno ureže u karakter, ako ga imate.

Ako ne, onda vam ostaje da pričate one priče da bi ste i sami postali važni, ako ste ga uopšte sreli za života, a ako niste – jer mrtva usta ne govore.

Jos pisem o njemu? Nego šta. Biti prijatelj Acu Tomiću značilo je da su vam sve najbolje ljudske osobine koje ćete razmeniti sa njim – najbezbednije, i da vas nikada neće povrediti iako su mnogi želeli da povrede njega.

Oni koji nisu znali ni šta je družba ni šta je služba.

I tako dok su ga napadali i optuživali on je mirno, manje ambiciozno od svega do sad, pomalo lenjo, onako šeretski mlatio šljive u Brđanima.

Ponekad se pravio da ništa nerazume, a najviše su ga se plašili oni koji nisu znali koliko i šta zna.

Jeste, prodao je tu porodičnu kuću jednom mladom doktoru, samo da je dobar čovek.

A kada je shvatio da je bolestan nije hteo da se leči. Jedino se tad predao bez borbe, kada je trebalo da čuva i brani samo svoj život.

Tako smo mi postali vojska koja je ostala bez svog generala.

Čika Aco, laka ti zemlja i ova naša srpska i ona tvoja, ruska.

Ovo nije priča o generalu, nego o čoveku koji se neće roditi ne za sto godina, nego nikad više.

Dobri naš Aco, blago onom ko te nikad nije imao, taj nikad neće saznati kako je to ostati bez tebe.

 

Jelena Džoova Mihailović

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *