„Carstvo bez krune. Država bez vojske. Mudrost bez škole. Kuhinja bez mesa. Bogatstvo bez novca. Zemlja bez žena“ – Vladika Nikolaj Velimirović o Svetoj Gori
Planinari milanovačkog SU Feniks, njih devetoro, 21. juna 2024. godine, oko 19 sati uspešno su se popeli na vrh Atosa visok 2033 mnv.
U četvrtak ujutru, grupa od 7 planinara iz Gornjeg Milanovca spakovala je svoje planinarske rančeve i uputili se prema Svetoj Gori. U Solunu su im se priključila dva člana iz dijaspore, koji su došli iz Beča kako bi učestvovali u ovoj akciji. Kasno popodne, stigli su u Uranopolis, gde se grupa kompletirala pridruživanjem još tri člana, dva momka iz Mladenovca i jednog iz Pančeva. Iako je sportsko udruženje Feniks iz Gornjeg Milanovca, u svojim planinarskim akcijama okuplja ljude iz cele Srbije.
– Sledećeg dana, u cik zore, stajali smo među desetinama hodočasnika koji su, kao i mi, čekali da dobiju dijamontirijume. Za ulazak na Svetu Goru, koja ima svoje autonomno državno uređenje potrebna je viza, odnosno, blagoslov nekog od manastira da se kroči na ovu svetu zemlju. Mi smo, naravno, blagoslov dobili od srpskog manastira Hilandar. Nakon vožnje brodom, stigli smo u jednu od najdaljih luka, skoro na sam kraj poluostrva. Odatle je započeo naš uspon – priča nam Kosta Marinković, predsednik SU Feniks.
Prvi izazov je bio popeti se uz nepunih 1.500 stepenika do manastira Svete Ane.
– Na dalje smo hodali dobro ugaženom stazom koja je vijugala kroz šumu. Za uspon na Atos važi da je najteži na Balkanu jer se sa nivoa mora penje na 2033 metra nadmorske visine, a sve to za svega 8km. Za one koji se na bave planinarenjem: to je prilično strm uspon! Skoro konstantno se hoda uzbrdo, sa svega par ravnih deonica za odmor. Ono što dodatno otežava napor jeste težina ranca koja iznosi 15-20kg. Svaki planinar mora sa sobom nositi opremu za spavanje, hranu i dosta vode. Dani su bili topli, a izvori od pola staze pa naviše oskudni, te je voda predstavljala priličan teret – kaže Kosta.
Posle podne, grupa je stigla do Panagije, kapele na 1.500mnv gde će te večeri prespavati.
Nakon odmora, prema vrhu su nastavili rasterećeni, noseći sa sobom samo po flašicu vode. Jedino je vodič nosio ranac na leđima jer je u njemu bila prva pomoć, za ne daj Bože.
Tri člana su odlučila da će ovde završiti svoj uspon, a devet članova ove družine se oko 19 časova, 21. juna 2024. godine, uspešno popela na vrh Atosa. Nebo im je podarilo prelep zalazak sunca.
– Na jugoistoku se iznad mora prostirala ogromna piramidalna senka ove gorostasne planine. Zaista, bio je pravi blagoslov biti na tom mestu u to vreme.
Napravljena je zajednička fotografija sa zastavama i usledio je povratak do konačišta. Premda je u Panagiji bila soba sa krevetima, veći deo grupe je odlučio da te večeri spava napolju. Mesec je nagradio njihov izbor. Bio je pun i sjajan, neverovatan prizor.
– Narednog jutra, planinari su rano započeli silazak do luke kako ne bi zakasnili na brod. U povratku su posetili manastir Svete Ane, a zatim ih je brod prebacio do Jovanjice, hilandarske luke. U manastir su stigli na veliki pravoslavni praznik, Svete Trojice, i ko je želeo mogao je ostati na noćnom bdenju. Neki su samo došli na jutarnju liturgiju, a ti su bili srećni i da prisustvuju zajedničkoj trpezi, što je u svetogorskom manastiru jedno posebno iskustvo – kaže Marinković i dodaje – U nedelju je pred polazak usledilo kupanje u moru u Uranopolisu, a kao šlag na tortu, pala je jagnjetina ispod sača pokraj puta u Makedoniji.
On smatra da je ovo do sada bila najteža akcija koju je Feniks realizovao. Za vodića je izazov bila organizacija posete Svetoj Gori i celokupne akcije, dok je za planinare bio izazov savladati možda i najteži uspon na Balkanu.
– Hvala Bogu, sve je prošlo u najboljem redu i napravljeno je mnogo uspomena koje će učesnike ovog hodočašća vezati za ceo život – ocenjuje na kraju Kosta.
Prema njegovim rečima ovo je bila akcija koja je na poseban način zbližila sve učesnike i koju će sigurno dugo pamtiti.
V.P. gminfo.rs
