Srbija (pre)malo zna o poreklu i ranim etapama životopisa svoje prve kraljice posle Nemanjića, Natalije Obrenović rođene Keško (2)
DUDU POSTAJE – PRINCESSE DE SERBIE!
U vreme Natalijinog devojaštva, Odesa beše jak centar delanja srpskih (i grčkih) patriota za oslobođenje od Turaka. Knez Milan Obrenović Nataliju je isprosio u Beču
Piše: Milorad Bošnjak
U ŽIVOTOPISU kraljice Natalije, naročito u doba njenog detinjstva i devojaštva, Odesa na jugu carske Rusije uz Crno more – gde je ona posle smrti svog oca i majke vaspitavana u domu rođene tetke, kneginje Muruzi – bila je vrlo jak centar za rad srpskih patriota (ali i grčkih, naročito tajnog društva “Heterija”) na konačnom oslobođenju od Turaka. Kako za obaveštajni, tako i za regrutni dobrovoljački, naučni i književni rad. Zato, što se to, geopolitički vazda važno područje, uvek živo interesovalo za istoriju i sudbinu Srba – nasuprot često varljivoj politici carskog Petrograda! U tim oblastima, tada je živelo mnogo Srba.
Od samih Srba, Odesu i istaknute Srbe u njoj možda je najbolje opisao Joakim Vujić, koji je tamo boravio 1842. godine.
Čislo (broj, prim. autora) domova u Odesi nahodi 8.000, a žitelja na 50.000 ot kojih ponajviše jesu Rosijani, posle sleduju Serblji, Nemci, Italijani, Francuzi, Spanjoli. Ovaj poznati putopisac još pominje Tatare i Jevreje u Odesi. (Vidi: Vujić Joakim, „Putešestvije po Ungariji, Valahiji, Moldaviji, Besarabiji, Hersonu i Krimu“, Beograd 1848).
Slobodnozidarskim tragovima starinske Odese
PO tom izvoru i po spisima iz Centra za proučavanje dokumentarnih zbirki u Moskvi, Srbi su bili ugledni trgovci u Odesi, i to: Filip Lučić, koji je podigao jedno prekrasno zdanje, Petar Popović, Drago Koturić, Vid Milutinović, Aleksandar Damjanović, Luka Ožegović, Antonije Kvekić. Osim njih, u Odesi su živeli drugi istaknuti Srbi, naučni ili prosvetni radnici, bankari, a većina njih su se pročuli kao dobrotvori. Tom časnom filantropskom, al i tajnom radu Srba u Odesi, put je utrlo i bratstvo Slobodnih zidara,sa masonskom “braćom” Rusima i Grcima. Zato ćemo imena uglednika što slede, naći na spisku članova masonskih loža.
Jovan Riznić, tada najbogatiji trgovac u Odesi, poreklom Hercegovac, bio je pokrovitelj iskrenih srpskih pregaoca na jugu Rusije u borbi za nacionalno oslobođenje. Rođen je u Trstu, gde završava Dositejevu školu (o Srbima u onovremenom Trstu uopšte, vidi: Arhiv pravoslavne zajednice, Trst) a prava u Padovi i Beču. U Odesu je došao dvadesetih godina 19. stoleća. Od cara Nikolaja I Romanova dobio je orden Svetog Vladimira i čin dvorskog savetnika.
Čest gost u kući Riznića bio je čuveni književnik i slikar Aleksandar Sergejevič Puškin. Domaćici Amaliji pisao je pesme, a njeni portreti, slikani Puškinovom rukom, nalaze se u rukopisu njegovog „Evgenija Onjegina“. Riznić je finansirao izdavanje knjiga Sime Milutinovića Sarajlije, što ukazuje i na Riznićevu pripadnost bratstvu Slobodnih zidara u Odesi, jer masoni su dokazano bili car Nikolaj Prvi, Puškin, Dositej, Milutinović. Oni, a pogotovo njihovi istorijski važniji sledbenici, bili su u tesnoj vezi sa Obrenovićima – i na njihovom kneževskom tronu Srbije, i u progonstvu.
Istaknuti član i dobrotvor srpske kolonije u Odesi bio je i Atanasije Gerenski, bogati trgovac rođen u Sremu, školovan u Beču. Testamentom je svoja imanja zaveštao Matici Srpskoj u Novom Sadu, a pomagao je i Aleksi Šantiću, kad je ovaj oboleo. Dimitrije Knjažević, rođen u Petrogradu a poreklom iz Like, završio je prava u Kazanju. Bio je dvorski savetnik, pa u ruskoj diplomatskoj službi u Beču, član Ruske akademije nauka, dobitnik mnogih carskih odlikovanja. Od 1838. bio je popečitelj (ministar) Odeskog naučnog okruga. Platon Simonović bio je profesor Rišeljeovog liceja u Odesi i državni savetnik, a poticao je iz ugledne porodice.
Aleksandar Belić, jedan od najistaknutijih naučnika u oblasti slovenske filologije i lingvistike, uticajni srpski mason, studirao je na Univerzitetu u Odesi, zatim u Moskvi i Petrogradu. Radovan Košutić, jedan od značajnih filologa-slavista, školovao se u Odesi.
Najdraža lutka od Dudu za Srbe
DIGRESIJU o Srbima i Slobodnim zidarima u Odesi, uradili smo radi boljeg razumevanja ambijenta i prilika u kojima je u tom gradu odrastala Natalija Petrovna Keško, koju će sudbina još tad vezivati za Srbe – najpre kroz dobrotvorni rad, a zatim na vladarskom prestolu Srbije.
Ponovo citiramo važnije odlomke o detinjstvu kraljice Natalije, tada zvane Dudu, iz memoara njene guvernante u Odesi. Počev od Natalijinog učešća u dobrotvornim akcijama u korist Srba.
I u kneginjinoj palati prihvatiše tu ideju svi oduševljeno – nastavlja Natalijina guvernanta. – Radilo se živo, i Dudu dođe na tu ideju, da jednu svoju lutku, s kojom se do pre kratkog vremena igrala, obuče u moderno odelo i da je pošlje na izložbu. I kad je svršila haljine za svoju najomiljeniju lutku i obukla je, lutka je bila tako lepa, da je Dudu žalostivo rekla:
– Baš mi je žao što se moram s njom razdvojiti sad, kad je postala ovako lepa (…).
Lutka je bila obučena kao rođena Parižanka, de pur sang kao što reče knez Dimitrije: bela haljina sa šlepom, coiffure a la mode, fine rukavice, lepeza, u kratko: ne beše ništa zaboravljeno, i Dudu koja je sa svojim divnim velom stojala do lutrijskog stola, prodade svoju „Bišetu“ po visoku cenu.
Dudu isprošena
PO spisima Natalijine guvernante, Odesom se pronela vest, koja je oduševila taj važan grad.
Na sveopšte iznenađenje i radost srodnika, prijatelja i poznanika, Nataliju Keško isprosi u avgustu srpski knez Milan, i to u Beču. U mesecu oktobru venčali su se u Parizu.
Posle kratkog vremena Natalijine sestre vratiše se s kneginjom u Odesu. Čim su se vratile, kneginja Murusi izvesti se jesam li ja još u panzionu, a za tim me pozva, da svake nedelje dolazim na ručak i da ih pohodim u muzikalnim večerima. I mi nastavismo naše zanimljive sastanke i muzikalne večeri od prošle godine, ali – možda je to bilo uobraženje – sad su mi nešto izgledale drukčije. Nije tu bila Dudu, tada već „princesse de Serbie“(srpska kneginja) koja je svojom lepotom i živahnošću davala mnogo većeg sjaja dvoranama kneginje Murusi. Tešila sam se, posmatrajući njene lepe fotografije u venčanom odelu.
Pošto sestre već behu skinule crninu, pozva me kneginja da skupa dočekamo Novu godinu. U Rusiji kao i u Francuskoj običaj je, da se pokloni čine o Novoj godini. Na nekoliko stolova behu poređani pokloni, koje beše spremila stara kneginja.
Srpski kneževski parbeše iz Beograda poslao skupocene poklone. Među ostalima sećam se da je Mimi od svoga šuraka, kneza Milana, dobio džepni časovnik, na čijem poklopcu beše „M.O“ (inicijali Milana Obrenovića, prim. autora) u brilijantima. Mimiju se naročito beše dopao lanac od platine, i on ga je svaki čas bacao u vazduh i hvatao ga, a za tim ga tako čuvao u ruci, kao da se bojao da mu ga ko ne otme.
G-đica Marija Keško predala je meni skupocenu grivnu ukrašenu biserom i tirkizom – poklon stare kneginje Murusi, „en souvenir de ce jour“ (za sećanje na ovaj dan). Do pred večere igrali smo se karata. Stari knez je davao banku. Nikad nisam pri hazardnoj igri dobila i izgubila toliko novaca, koliko te večeri. Čim ja izgubim gomilicu rubalja, a stari knez još veću pa preda me.
Tek što je časovnik u trpezariji otkucao 12 časova i objavio početak Nove godine, a sa sviju strana stigoše telegrami, a kad poslužitelj predade depešu iz Beograda: „Mnogo sreće za 1876“. Mi ustadosmo, kucnusmo se i ispismo čaše šampanjca za zdravlje i sreću mladog kneževskog para.
Naše želje bile su iskrene, srdačne, ali nam je vreme pokazalo, da sreća nije dugog veka…
KUMA RUSKE CARICE
KRALJICA Natalija je bila u rodbinskoj vezi sa ruskom carskom porodicom Romanov, preko kneginje Dolgorukove, koju je u ranoj mladosti sretala u domu svoje tetke po majci, Katarine Muruzi, u Odesi. Tad je Odesa bila mondensko letovalište, koje je osnovao čuveni francuski kardinal Rišelje. Natalija je bila i kuma ruske carice.
Pred venčanje Natalije sa knezom Milanom, carica Rusije, njena kuma, piše joj:
Draga grofice, Romanovi odvajkada cene vrline kuće Keško, koju poslednji izdanak, Vaša Visost, uzvisi na presto male ali hrabre i izuzetno moralne slovenske države, radujući se da na njega seda naša zemljakinja (…) Car i Ja Vam želimo sreću! (Dokument u posedu autora).
DOBROVOLJCI IZ ODESE
ZA vreme Prvog svetskog rata, u Odesi je od 1915. godine delovao centar okupljanja dobrovoljaca, koji su ratovali u sastavima formacija srpske vojske. U Odesi su formirani Srpski dobrovoljački odredi, koji su, po dostupnim izvorima, okupili oko 40 hiljada boraca. Dobrovoljci Srbi, pre upućivanja na najkrvavija bojišta, paradirali su u velikoj porti Sabornog hrama, najznamenitije pravoslavne bogomolje u Odesi, koja je srušena tokom Oktobarske revolucije.
Povezane teme – Kraljica Natalija – KAD SU JE ZVALI DUDU (Malo poznate etape iz ranog životopisa)
