U Galeriji Muzeja rudničko-takovskog kraja, 23. novembra, predstavljena je knjiga Osaćani – nasleđe generacijskog iskustva autora istoričara umetnosti Dragiše Milosavljevića. Izdavači monografije su Narodni muzej Užice i Javna ustanova NP “Drina „Srebrenica.
Pozdravnu reč, u ime izdavača uputila je direktorka Narodnog muzeja Užice, Slavica Stefanović koja se zahavalila Muzeju rudničko-takovskog kraja i direktoru Aleksandru Marušiću na pozivu da ovu stručnu monofrafiju predstave u Gornjem Milanovcu.
Takođe je naglasila da je Dragiša Milosavljević kao iskusan istraživač dao dragocen doprinos u zaštiti kulturne baštine i da je istražujući kulturno i graditeljsko nasleđe, narodno neimarstvo, višestruko zadužio srpsku kulturu.
Radomir Pavlović, direktor Javna ustanova NP “Drina „Srebrenica, suizdavač monografije, takođe je izrazio zadovoljstvo što je u Gornjem Milanovcu, i što je deo ovog velikog projekta, rekavši da knjiga Osaćani – nasleđe generacijskog iskustva pokazuje da reka Drina nije granica, jer su izdavači monografije iz Užica i Srebrenice. Osat je oblast uz Drinu, koja je mnogima bila inspiracija i o kojoj su mnogi pisali kao npr. Vuk Stefanović Karadžić, Ivo Andrić i mnogi drugi.
O knjizi je govorila i Anđa Bjelić, bibliotekarski savetnik iz Narodne biblioteke u Užicu, kojase posebno osvrnula na deo iz naslova knjige -NASLEĐE GENERACIJSKOG ISKUSTVA-naglasivši da je osnovna premisa opstanka naroda njegovo generacijsko iskustvo.
– Čuvanje tog nasleđa je zalog opstanka budućih generacija-da bi znali ko smo, šta smo i odakle smo. Nasleđe je ono na čemu se radi, na čemu se gradi i na čemu se opstaje. Jedan deo tog nasleđa je ponikao sa Osata – regije koja obuhvata teritoriju istočne Bosne duž Drine, od Skelana do Srebrenice. To je područje kolevka jednog specifikuma – delatnost Osaćanskih neimara. Graditi i iza sebe ostaviti objekte koji će nadživeti više generacija bio je smisao ljudskog trajanja. Graditeljska delatnost Osaćana traje vekovima ali zlatno doba doživljava krajem 18. i kroz ceo 19. vek i u prvoj polovini 20. veka. Zato ova knjiga nadmašuje sam naslov kao što krovovi osaćanki premašuju nekoliko puta njenu osnovnu visinu. To i jeste poenta – stvoriti – sačuvati i ostaviti u nasleđe – istakla je Anđa Bjelić.
Radna etika Osaćana je bila na visokom nivou. Samo su najbolji mogli da se bave ovim zanatom, koji su učili od starijih. Pridržavali su se utvrđenih normi gradnje, koje su podrazumevale kvalitet i specifičan stil gradnje. Sve je to doprinosilo njihovom dobrom glas.
Taj dobar glas je stvaran generacijama. Poštovali su zadatu reč, koja je za njih bila obaveza i imperativ. Nisu imali ugovore, niti svedoke. Za njih je reč bila zakon.
Graditeljstvo, ma u kom obliku bilo, ostavlja materijalni, vizuelni, estetski i autentični otisak vremena u kome nastaje. On predstavlja generacijsko nasleđe koje ne može i ne sme biti zaboravljeno jer kuće sve pamte i ništa ne zaboravljaju, zato ih nikada ne ruše a stara staništa se nikada ne napuštaju, osim u nuždi.
Osaćani su gradili tzv. kuće osaćanke, crkve brvnare i druge sakralne objekte. Osmislili su i svoj poseban jezik, tajni BANjAČKI jezik ili dunđerski jezik. To je bio ustvari žargonski jezik koji je imao oko 300 reči i fraza koji su koristili i znali samo Osaćani.
On je deo njihove etničke i kulturne posebnosti. Verovali su da su ga nasledili od svog patrona Sv. Tome. Generacijsko neimarstvo u Osatu prenosilo se, mlađi su učili od starijih nastavljajući na taj način graditeljsku tradiciju.
Autor Dragiša Milosavljević je rekao da su Osaćani tradicionalni neimari, virtuozi, majstori u graditeljstvu i da su oni u velikoj meri obnavljali Srbiju nakon buna i ratova, pa je po njima i nastala sintagma „kuća osaćanka“ koja predstavlja drvenu kuću specifičnog oblika na kamenim temeljima.
Osaćani su poznati i u ovim krajevima, u Šumadiji i Gornjem Milanovcu. Gradili su crkve i svetovne objekte, bili su naročito popularni u vreme kneza Miloša. Sam knez Miloš je poznavao lično neke od njih i često uticao na to gde će koji graditi. Osaćanski svet je jedan čudesan svet, koji je odlazio u pečalbu uoči Đurđevdana a vraćao se u Osat uoči Mitrovdana.
Radeći na ovoj knjizi autor je istakao da je putujući po Osatu imao priliku da zajedno sa Radomirom Pavlovićem upozna mnoge generacijske savremenike graditelja Osaćana.
Dragiša Milosavljević je svoj radni vek proveo u naučno istraživačkom radu, deo je mnogih projekata koji su finansirani od strane Ministarstva kulture, a najznačajni projekat je Revitalizacija manastira Uvac, zatim autor je mnogobrojnih naučnih radova i knjiga: Crkva brvnara u Dubu, Osaćanski neimari, Manastir Uvac, Izgubljena riznica manastira Mileševe, Slikari Lazovići i njihovo doba, Stara crkva u Užicu…
Muzej RTK/GMinfo
