„Postupaj tako da maksima tvoje volje uvek može važiti kao princip opšteg zakonodavstva.“
Ovo je poznati Kantov kategorički imperativ kojim se definiše šta bi trebalo da bude osnovni, ako ne i jedini dovoljni, moralni princip svakog čoveka. Za njegovo razumevanje nije potrebno neko posebno filozofsko i pravno poznavanje ili promišljanje. Tu se naprosto sugeriše da svaki pojedinačni čovekov postupak mora biti takav da bi ga bez bojazni po svoju slobodu mogli ponoviti svi ljudi. I biće moralni, ispravni ljudi.
Nigde moralnost nije toliko važna kao u javnom prostoru, a naročito onom političkom. Za razliku od privatnog domena, gde su posledice nemoralnog i nečasnog ponašanja ograničene na štetu pojedinca i njegovog neposrednog okruženja (što takođe nije dobro), građanin koji se stara o stanju, interesima i resursima neke šire zajednice, recimo opštine, neuviđanjem svojih posebnih etičkih obaveza, ili njihovim namernim ignorisanjem, naneće neuporedivo veću štetu svima. Političar, koji je voljom sugrađana izabran da posatane javni funkcioner, stupanjem na tu funkciju više nema pravo da zanemaruje moralna načela, kao što je to možda ponekad mogao u privatnom okruženju, i dužan je da u svakom trenutku, čak i kada nije na svom radnom mestu, vodi računa o postupcima, ponašanju i odnosu prema tim sugrađanima.
Funkcioner nije ništa drugo do građanin na funkciji. U svemu je ravan i ravnopravan svojim sugrađanima, koji mu na izborima poveravaju obavljanje dužnosti u interesu svih. Preuzimanjem javne dužnosti, on na sebe preuzima i veliko breme odgovornosti. Funkcioner, na bilo kom nivou vlasti, uvek ovo mora imati na umu. Takođe, dužan je da se sa novim pravilima „igre“ upozna, štaviše, da se s njima upoznaje stalno, i da uvek pronađe, pita, konsultuje što više različitih mišljenja za rešavanje etičkih dilema na koje može naići u obavljanju javnog posla. Ako to ne čini, treba da bude spreman na osudu javnosti, koja ima pravo, čak i obavezu, da nadzire etičnost ponašanja svojih predstavnika.
Poštovanje zakona je standard, odnosno minimum, etičkog ponašanja kakvo se očekuje od nosioca javne funkcije, dok suprotno ponašanje zahteva pokretanje postupka odgovornosti (disciplinske, prekršajne ili krivične). Radi punog sprovođenja Ustava, zakona i drugih propisa koji se odnose na obavljanje javne funkcije, od funkcionera se očekuje da se aktivno, u svakoj prilici, suprotstavlja njihovom kršenju, zaobilaženju i izigravanju. U tom smislu, oni predstavljaju osnovne „promotere” etičkih vrednosti društva.
Uspostavljanje opštih moralnih normi – iako bi svaki čovek trebalo da o brine o ličnoj etici, bilo da o tome postoje pisana pravila ili ne – obavlja se preko zakona i zakonskih akata. Skup pravnih normi u državi, od Ustava do Odluke u nekoj lokalnoj sredini, i posledice koje se propisuju za njihovo kršenje – ono što zovemo vladavinom zakona – zapravo nije ništa drugo do sistem pravila kojima se utvrđuje i štiti moral jednog društva, bez kojih bi se ono raspalo i pretvorilo u koruptivnu anarhiju.
Dakle, funkcioner je za svoje postupanje i ponašanje odgovoran pred zakonom i pred građanima. Fuknkcioner voljno prihvata da njegovo obavljanje javne službe može biti predmet nadzora i kontrole građana, pravosuđa, nadzornih organa, nezavisnih tela, javnosti i javnih glasila. Njegova odgvornost je dvostruka: kao pojedinca – građanina, i odgovornost koju nalaže položaj u lokalnoj samoupravi. Odgovornost proistekla iz položaja, odnosno funkcije, takođe je dvostruka: pred zakonom i pred građanima. U okviru pojedinačne odgovornosti posebno se izdvaja odgovornost prema drugima, koja predstavlja moralnu odgovornost u užem smislu. Ova odgovornost nalaže da pojedinac nikada ne učini ništa drugome što ne bi učinio sebi. To se pojačava i zapovešću da nikada pojedinac ne bi trebalo da drugome nanosi bol, patnju, nepravdu i poniženje.
Pojedinačna odgovornost pretpostavlja i profesionalnu odgovornost koja određuje da pojedinac nikada ne sme da dovede u pitanje profesionalne standarde onoga čime se bavi. Takođe, bitna odgovornost je i prema društvu – državi, da se prilikom izbora uvek odlučuje za rešenje koje doprinosi javnom dobru. Кada je u pitanju odgovornost vezana za mesto i funkciju, bitno je da se funkcioner uvek pridržava pravila, propisa i zakona. Time neće praviti greške i posebno neće diskriminisati one kojima je nadređen, ali ni građane koji mu se obraćaju da bi ostvarili svoje potrebe. Ova odgovornost podrazumeva uljudnost, ljubaznost, disciplinu i racionalnost u postupanju sa građanima kao strankama. Veoma je važno istaći da je funkcioner pred građanima dužan da pokaže strpljivost u objašnjavanju onoga što čini u konkretnom postupku.
U obavljanju funkcije odgovornost funkcionera podrazumeva da prihvata kritiku, kontrolu i nadzor nad svojim radom. Кritika mu pomaže da na bolji način razrešava probleme i unutar lokalne samouprave i u odnosima sa građanima. Кritika nikada ne bi trebalo da ga pogađa i raspiruje njegovu sujetu, što može rezultirati netrpeljivim i osvetničkim postupcima. Кada su u pitanju odnosi unutar hijerarhije u službi, to je nanošenje nepravde zaposlenima zbog toga što ne ume da prihvati njihove kritičke opaske. Takođe, nedopustivo je da zbog kritike odlaže i odugovlači rešavanje njihovih zahteva, pogotovo da donosi po njih negativna rešenja koja nisu zasnovana na njihovom pravu i nisu po zakonu.
Funkcioner treba da bude spreman i na mišljenje javnosti o svom radu, kao i na sve što pišu javna glasila o onome čime se on bavi. To podrazumeva da je uvek spreman da položi račun pred javnošću, da se izvini za greške, ali i da se na prozivku javnih glasila oglasi argumentima, ako ih ima, ili se izvini i bude spreman da podnese posledice koje mogu biti disciplinskog, prekršajnog ili krivičnog karaktera. Funkcioner može zbog grešaka koje nisu izazvale posledice, ali mogle su, da podnese ostavku, to je takođe moralni čin. Za propuste u poslu funkcioner, ako ne podnese ostavku, treba da bude smenjen. Niko se u demokratiji nije rodio s pravom da uvek bude na funkciji. Ako drži do etike, funkcioner će dužnost u svakom trenutku obavljati tako da mu neće biti teško onoga dana kada prestane da je obavlja, ni svih narednih dana. Funkcioner koji tako postupa uvek će moći da sugrađane pogleda u oči.
U moralne obaveze javnih funkcionera spada i obaveza da njihovo ponašanje nikada ne naruši ugled zadatka i položaja koje su im građani poverili. Stoga njihovo ponašanje mora biti besprekorno i u javnom i u privatnom životu. Naravno, svako, pa i funkcioner, ima pravo na privatnost, ali je sasvim prirodno i razumljivo da svaki aspekt ponašanja osoba, kojima je društvo poverilo važne dužnosti, bude pod jačom lupom nego što je to kod ostalih ljudi. Savestan funkcioner toga je svestan i staraće se da ni u privatnom životu ne načini moralni prestup kojim bi mogao da naruši ugled javne funkcije. Funkcioner koji je uzoran je i više od primera za ugled – takva osoba je i orijentir prema kome se svi građani mogu ravnati.
Biti uzor, znači biti živi obrazac poželjnog ponašanja. Biti uzor nije samo čast, nego je velika i teška etička obaveza. Uzornost funkcionera nije ograničena samo na pojedinačne aspekte ličnosti i njenog delovanja, nego se odnosi na njihovu ukupnost. Кod funkcionera lokalne samouprave za uzor treba da budu i vrline koje ga lično krase, i način ophođenja i odnošenja prema drugim ljudima (bez obzira na vrstu odnosa koju sa njima ima), i njihov javni rad i rezultati toga rada. Biti uzoran nije lako, ali je časno i moralno. Na kraju, to je i ispunjavajuće. Funkcioner lokalne samouprave, koji je uzor svojim sugrađanima, ne treba da strepi od dana kada ih više neće predstavljati, a kada će ih ponovo viđati u uobičajenim životnim prilikama.
Poštenje u vršenju poslova podrazumeva pravedan pristup i poslu, i građanima, i javnosti. Pošten odnos funkcionera podrazumeva da ga niko ne može podmititi, niti privilegijama navesti da se selektivno ponaša prema zaposlenima i građanima. Tako omogućava da se sve odvija nesmetamo prema pravilima, odnosno prema tačno utvrđenom redosledu prijava i zahteva onih koji nešto traže u okviru ovlašćenja institucije i funkcionera. Poštenje onemogućava bilo kakve privilegije ili neravnopravan odnos kada su u pitanju i zaposleni, ali i građani. Poštenje je brana koja sprečava funkcionera da zapadne u situaciju da preko reda ili kršenjem zakona stiče ličnu korist. Poštenje podrazumeva da je funkcioner objektivan i da ni u jednoj situaciji neće uraditi nešto van zakona, kao i da će izbegavati da ga lični interesi dovedu u situaciju da učini nešto što nije u skladu sa logikom profesije i sa zakonom.
U obavljanju javne funkcije, upotrebi javnih resursa i raspolaganju informacijama koje sazna u radu, funkcioner lokalne samouprave treba da pokaže nepristrasnost, objektivnost i pravičnost. Ovlašćenjima treba da raspolaže odgovorno i da ih ne koristi za privatne interese. Nepristrasnost se pokazuje nediskriminacijom, odnosno ravnopravnim tretmanom onih sa kojima radi i građana sa kojima je u kontaktu u obavljanju posla. Nepristrasnost bez nezavisnosti ne može da postoji. Nezavisnost podrazumeva sposobnost funkcionera da se uzdrži od spoljnih pritisaka, uticaja, manipulacija pri obavljanju svojih poslova i donošenja odluka. Nepristrasnost je temelj na kome počiva legitimitet funkcionera.
Stupanjem na dužnost, funkcioneri lokalne samouprave na sebe preuzimaju velike obaveze, a u njih spada i obaveza da se odgovorno odnose prema javnoj imovini i da njome upravljaju savesno i domaćinski. Uvek treba da imaju na umu da ta imovina ne pripada njima, nego zajednici i građanima kojima su dužni da služe. Кada se javna sredstva troše nenamenski, odnosno nesavesno i nedomaćinski, ona ne ispunjavaju jedinu svrhu koju imaju – unapređenje života građana i njihovu dobrobiti. Jedna od najprečih odgovornosti funkcionera lokalne samouprave jeste da se u raspolaganju javnom imovinom i javnim sredstvima ne ponašaju na koruptivan način.
Povrh toga što se podrazumeva da je korupcija krivično delo, zakonom kažnjivo, ona je jedan od najtežih prestupa protiv etike javne službe i njenih normi. Кorupcija razjeda ljudsko društvo i državu, kao što rđa razjeda gvožđe. Ako bi zavlačili ruku u džep građana, kojima su se obavezali da će ih služiti, funkcioneri bi te građane oštetili na najneposredniji način. Кorupcija pustoši opštinsku kasu, a kod građana seje nepoverenje u vlast koju su izabrali, samim tim i u svrhu izbornog procesa i demokratije. Savestan i domaćinski odnos prema javnoj imovini ne podrazumeva samo uzdržavanje od koruptivnog ponašanja, nego i delatno suprotstavljanje takvom ponašanju ako se uoči kod drugih.
U obavljanju funkcije i svih dužnosti i poslova koji uz nju idu, od funkcionera lokalne samouprave očekuje se da pokaže poštovanje i učtivost prema sugrađanima, saradnicima i prema svim pojedincima i grupama sa kojima ima zvanične ili javne odnose. Zdravi i čovečni odnosi među funkcionerima i zaposlenima veoma su bitni za funkcionisanje lokalne samouprave. Da bi to bilo postignuto, potrebno je da funkcioner izgradi odnos poverenja, pa i prijateljstva, kako bi radna atmosfera bila prijatna. Profesionalan odnos zasnovan je na poštovanju pretpostavljene profesionalne i poslovne etike drugih.
Neprijatne situacije poput svađa, omalovažavanja ili agresivnog nametanja autoriteta, nisu poželjne za radnu klimu. Prijatna atmosfera na poslu podrazumeva učtivu i etičnu poslovnu komunikaciju. Učtivost i poštovanje spadaju u velike vrline u obavljanju javne funkcije. Njome se na najbolji način pomaže da sve što može da izazove sukob bude svedeno na meru koja nikoga neće ni fizički, ni duševno, ni duhovno povrediti. Pred učtivošću, sve nepoželjno zastaje i gubi snagu koja bi mogla da izazove u najmanju ruku neprijatnost. Dobroj atmosferi u lokalnoj samo upravi nekada doprinose i naizgled sitnice – kada se funkcioner nekome nasmeši i učtivo ga pozdravi u prolazu, kada zaista sluša nekoga ko mu se obraća. Funkcionera lokalne samouprave, koji neguje učtivo ponašanje, odlikuje kombinacija osobina: srdačnosti i sposobnosti, druželjubivosti i pameti.
Poštovanje prava drugih nosilaca javne funkcije, zaposlenih i građana je jedno od osnovnih pravila ponašanja nosilaca javnih funkcija. Funkcioner treba sa poštovanjem da se odnosi prema svakom, baš kao što bi on želeo da drugi poštuju njegova prava na osnovu funkcije koju obavlja. Podrazumeva takvo ponašanje nosilaca javne funkcije kao što je uzdržavanje od uticaja i nezakonitog mešanja u njihova prava i dužnosti, kao i uvažavanje njihove ličnosti i dostojanstva. Delovanje ličnim primerom podrazumeva i da funkcioner u odnosima sa građanima postupa korektno, ljubazno, iskreno, pristojno, pošteno, objektivno i nepristrasno, pokazujući zainteresovanost i strpljenje za njihove probleme. U odnosima sa drugim funkcionerima i službenicima, lični sukobi i animoziteti ne smeju uticati na obavljanje poslova i zadataka koje im je poverila zajednica.
No, kada pogledamo naše „političko okruženje“, da li i u kojoj meri uočavamo da je ono – u celini i pojedinačno – moralno u skladu sa navedenim? Nažalost, njegov dobar deo izgleda kao da se vodi potpuno suprotnim načelima ponašanja i delovanja. Dovoljno je pogledati sednice Narodne skupštine ili na lokalnom nivou saslušati ljude koji su imali neprijatnosti pri komunikaciji sa odgvornim licima u javnom sektoru, da ne govorimo o medijskim izveštajima u drugim sredinama gde je izražena politička diskriminacija građana. Jer kada govorimo o funkcionerima, na koje se ova pravila odnose, ne misli se samo na istaknute političke ličnosti, već i na postavljene i izabrane činovnike lokalne samouprave, direktore javnih preduzeća, odbornike kako pozicije tako i opozicije, vanparlamentarne stranke i slično, pa i poslenike medija.
Zbog taga je neophodno – a čini se da to uopšte nije praksa – da svi koji su izabrani ili pozvani da budu deo zakonodavnog i upravljačkog sistema opštine, pre stupanja na dužnosti prođu detaljnu obuku i upoznavanje s tim šta ih čeka, kako moraju da se ophode prema javnosti i šta su ograničenja za njihov dotadašnji privatni pogled na stvari, a koja proizilaze pristajanjem na novu ulogu u društvu.
„Etički kodeks funkcionera lokalne samouprave“, na koji se umnogome oslanjamo u ovom tekstu, Skupština Stalne konferencije gradova i opština, čija je članica i opština Gornji Milanovac, usvojila je 2019. Vodič za njegovu primenu bio je u jednom periodu ove godine u štampanom obliku dostupan svima u zgradi lokalne samouprave. Veliki broj primeraka dugo je stajao na i hodničkim podestima blizu skupštinske sale. Nismo primetili da je baš bio razgrabljen.
V.Popović/Z.Ranković/M.Mijatović/GMInfo.rs
povezani tekstovi projekta:
Sve što treba da znam o … UVOD
Sve što treba da znam o transparentnosti lokalne samouprave
Sve što treba da znam o strukturi lokalne samouprave (01)
Sve što treba da znam o lokalnom budžetu (01)
Sve što treba da znam o lokalnom budžetu (02)
Sve što treba da znam o strukturi lokalne samouprave (02)
Pratite nas i na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i Twitter nalogu.