Prijatelj, Kolega, Novinar, Profesor, Čovek, Ljudina… Boško Lomović. Profesionalno pravilo nalaže da sve što se o njemu napiše u ovom momentu, mora da počne velikom slovom. Jer je i on takav bio. Veliki.
U svemu što je radio. U svemu čime se bavio. U brizi za porodicu. Za Milku, Vasku i Vladimira. Za Laru, Tamaru i Isaka, koji su bili njegov poseban univerzum. U gotovo ekstremnom načinu na koji je branio srpski jezik. I u svojim kritikima, i u razgovoru, i u svojim književnim delima. I u novinarskim tekstovima. I u lokalnom kafeu Mocart, kod Mićala, kada bi mu, u prolazu, uz prvu jutarnju kafu, skočio pritisak, jer se neko za susednim stolom u glasnom razgovoru, grubo ogrešio o pravopis i gramatiku. Jer, Boško je bio profesor srpskog jezika i književnosti, po obrazovanju, i životnoj misiji.
Bio je i novinar. Sav svoj radni vek. Živeo je novinarstvo. I kada je otišao u penziju. Od Radio Brčkog, preko Takovskih novina, Politike, onog nekadašnjeg GMPRESS-a, do ovog sadašnjeg portala GMINFO.
Boško je i književnik. Pesnik. Za decu. Pisao je, objavljivao, živeo za poeziju. Kao i u novinarstvu, sebe je unosio u svaki stih, strofu, pesmu, knjigu… na svoju radost, ali na radost dece koja su svaku njegovu reč upijala, i ponavljala. Ali, i na radost nas starijih. Koji smo uvek plakali kada je, na našim malim novinarskim svetkovinama čitao svoju pesmu „Moj otac prodaje šumu“.
Jer, kada je on čita, onda su i emocije drugačije.
Plačemo i danas. Kada je stigla tužna vest. Čiji on nije autor nego akter. Obično je znao da me budi oko podneva, ljut što već nisam na nogama, i kritikuje kako nikad od mene novinar. Jer, u tom momentu već ima neka vest koja mora da se javlja. I danas, kao da je čekao da se probudim. Oposlio je to na vreme, taman da do mene stigne nešto iza podneva.
Boško je bio kolega, prijatelj, i učitelj. Uvek smo jedan drugog podbadali da ćemo pisati IN MEMORIAM onom drugom. Zato, danas je ovo posebno teško. Ovo je jedan od retkih tekstova koji on neće pročitati pre objavljivanja. Neće se javiti sa zamerkom, pohvalom… Neće lektorisati. Neće ga „prepasti“, kako smo u žargonu zvali kada je jedan od nas na terenu, pa napiše, a ovaj drugi iskoristi sve činjenice, ali to sastavi u svom stilu.
Boškov stil bio je nenadmašan. Spoj lepote i gracioznosti jezika, poezije i novinarskih fakata.
Teško je pisati i plakati. Ipak, ne sumnjam da će on to već nekako naći po nekim nebeskim guglovima, proučiti, lektorisati, i javiti šta zamera.
Zato, ovo nije zbogom. Ovo je Ćao Bole. Do prve jutarnje kafe, za koju ćeš već naći mesto negde gore. I do škembića četvrtkom. I do neke redakcije, u kojoj su već naši prijatelji.
Petar Jeremić