Ljiljana Marković, za mene uvek Ljiljana Urošević, rodjena je 5. novembra 1936. godine u Titovom Užicu. Za moju babu Užice će se uvek zvati Titovo i ona je uvek bila Titova. Ljiljana je rodjena u skladnoj, srećnoj porodici mog pradede Ljuba i prababe Rajke.
Detinjstvo u ratnom Užicu je bilo teško i siromašno. Baba mi je uvek pričala priče o okrutnim nemačkim vojnicima i skrivanju u pećinama u brdu iznad Dovarja.
Imala je sestru Gordanu i braću Uroša i Miloša za koje je bila jako vezana i sa kojima je imala klasičan topao, šaljiv, ercovski odnos.
Posle završene osnovne škole, Ljiljana upisuje Učiteljsku školu i postaje učiteljica u malom selu Bioska. Stalno je ponavljala da je završila srednju, višu i visoku školu, jer je nakon srednje učiteljske upisala Višu pedagošku, a zatim i Filološki fakultet u Beogradu gde je završila ruski jezik.
Učiteljska struka je dovodi u varošicu podno Rudnika gde ostaje ostatak svog života.
Pričala mi je da je radila u više škola po dolasku u Gornji Milanovac, ali je i ja i većina vas sigurno pamti kao profesorku Gimnazije.
Deo onog starog kadra ili kako bi se to danas zvalo, elite. Pošto su te starije generacije, mojih roditelja i starije, gotovo po komandi učile ruski, učestvovala je baba u obrazovanju i vaspitanju mnogih generacija milanovačke dece.
Po pričama koje sam slušala u toku odrastanja i detinjstva pamtiće se po strogoći, zveckavim narukvicama, ateizmu, ljubavi prema Titu i hodu po kom su je povremeno zvali patka.
Bila je istinski pedagog i rusofil, kao i jako, jako ponosna na svoj posao i svoja đake. Čak i u poodmakloj bolesti pričala je s toplinom o đacima koji su ostavili trag.
Ja ću je pamtiti pre svega po vedrini i zaraznoj duhovitosti, nekako klasično ercovskoj. Njena posvećenost i srčanost su bez premca, bilo da pričamo o njenom voljenom ruskom jeziku i svim privatnim časovima koje je davala ili o posvećenosti mom i odrastanju mog brata.
Njen privatni život bio je trnovit i težak. Imala je sinove Nikolu i Dragana, koje je za života sahranila, i ćerku Draganu. Uz Draganu je, naravno, došao i Acko, zet kojim se jako ponosila i kojeg je obožavala.
Bila je vezana za decu svoje sestre i braće, pa je i smrt njene sestre Gordane i bratanca Slobodana ostavila dubok trag.
Nas unuka ima petoro – mene, Petra, Jelenu, Milicu i Minu. Ni mi joj nismo baš uvek bili najbolji, ali duboko verujem da je baba bila ponosna na sve nas.
Već dugi niz godina ne živim u Milanovcu i znam da se mnogo toga promenilo, ali verujem da je Liljana Urošević (Marković) jedna od onih ljudi koja je ostavila trag. Trag u obrazovanju generacija i generacija uspešnih gimnazijskih učenika.
Namerno u ovom tekstu govorim o njenom životu i tragu koji je ostavila, a ne o današnjoj tužnoj realnosti da je moja baba i vaša profesorska zauvek zaspala, mirno i spokojno, 18. novembra 2022.
Sahrana će biti obavljena u subotu, 19. novemra 2022. godine u 12 sati na Gradskom groblju u Gornjem Milanovcu.
Kada sledeći put čujete Zlatibore pitaj Taru, vi namignite profesorki.
Volim te, baba!
Jovana Nordström
