Da naredne godine, koje će biti podjednako sušne, ne bismo dočekali bez vode u više od 20 opština, trebalo bi povećati ulaganja u vodovodnu mrežu i ograničiti korišćenje vode za neprioritetne – a nekad i nelegalne – namene.
„Gubici vode na vodovodnim mrežama u Srbiji su oko 250 miliona kubika. To je otprilike zapremina Zlatarskog jezera, koje, da se razumemo, ima branu visoku 80 metara“, kaže za Mašinu Strahinja Macić iz Polekola – Organizacije za političku ekologiju.
Srbiju pogađa nestašica pijaće vode. Kako je Polekol utvrdio, preko milion i po ljudi u Srbiji stalno ili povremeno nema vodu za piće, a restrikcije vode leti već godinama trpi preko dvadeset opština.
Naša zemlja je u proseku srednje bogata vodom: sa oko 1000 kubika vode po glavi stanovnika godišnje (za sve potrebe, uključujući i privredne) imamo je po nekoliko puta manje od susednih zemalja koje zahvataju kišni i kraški dinarski pojas poput CG i BiH, ali i više od minimuma koji UN prepoznaje kao 500 kubika po glavi stanovnika za godinu dana.
Deo uzroka za aktuelne nestašice predstavljaju suše uzrokovane klimatskim promenama. Očekuje se da će se one samo pogoršavati. Podsetimo, Evropa je kontinent koji se najbrže zagreva, a Balkansko poluostrvo u tome prednjači. Intenzivne kratkotrajne padavine koje takvo zagrevanje izaziva, superćelijske oluje i „monsunske“ kiše, nisu protivteža sušama jer se samo deo bujičnih voda koje izazivaju zadržava u tlu.
U vodovode se ne ulaže dovoljno
Dok su klimatske promene toliko uznapredovale da im se više i ne možemo usprotiviti (ili bar ne na nivou vodosnabdevanja), ono što nam ostaje je da se pozabavimo ostalim problemima u ovoj oblasti. Jedan od najvećih su ogromni gubici na mreži, koji u proseku iznose trećinu proizvedene vode za piće a u petini javnih vodovoda idu i iznad 50%. U protekle dve decenije gubici su se povećali, a količina zahvaćene vode smanjila.
„Poseban problem je to što su lokalne samouprave vlasnici komunalne infrastrukture, pa tako i vodovodnih sistema. Lokalne samouprave očigledno ne prepoznaju da je neophodno da permanentno investiraju u održavanje i obnavljanje vodovodne mreže bar onoliko kolika je njena amortizacija“,konstatuje Macić.
Kako se navodi u publikaciji „Navodno pravo“, mreža kojom raspolažemo je uglavnom stara, a njeno postojanje je rezultat velikih ulaganja u periodu od 1950-1980. godine. Nakon početka osamdesetih znatno su smanjena ulaganja u javni sektor, pa tako i u vodovodnu infrastrukturu. Da bi se smanjili postojeći gubici u mreži bilo bi potrebno oko 800 miliona evra, govore javni podaci citirani u istraživanju „Curi voda, al‘ curi i vreme“.
„Procenjeni životni vek mreže je pedeset godina, pa je preporučena stopa obnavljanja, odnosno amortizacije, 2% vrednosti mreže. Gradovi i opštine bi zato svake godine morali da u budžetu imaju stavku ‚rekonstrukcija vodovodne mreže‘ da bi se gubici na mreži smanjili na tehnički, ekološki i ekonomski prihvatljiv nivo“, kaže Macić.
Domaća Strategija upravljanja vodama kao prihvatljiv nivo prepoznaje međunarodno prihvaćen prag od 25%. Sa ovakvim nivoom ulaganja taj nivo je nemoguće dostići do kraja planskog perioda (2034. godine).
Poseban problem je upravljanje vodovodima, u smislu nedostatka stručnosti i planiranja. Ovaj problem je, kako kaže Macić, identifikovan, ali se ne rešava adekvatno, iako bi se boljim upravljanjem gubici mogli smanjiti.
„Većina vodovodnih preduzeća nema planove, specijalizovanu opremu i timove za aktivno pronalaženje curenja i nelegalnih priključaka. Oko polovine vodovoda u Srbiji nema zaposlene inženjere, a zabrana zapošljavanja u javnom sektoru praktično osigurava hronični nedostatak kadra, posebno visokokvalifikovanog. Uz to ne dolazi i do međugeneracijskog prenošenja iskustva i znanja“, naglašava sagovornik portala Mašina.rs.
Ko „pije“ pijaću vodu?
Prema podacima iz iste Strategije, vodom iz javnih vodovoda se snabdeva četiri petine stanovništva, odnosno oko 70% građana centralne Srbije, 92% žitelja Beograda i 91% onih koji žive u Vojvodini. Isti izvor navodi da je stanovništvo obuhvaćeno sistemima pretežno koncentrisano u manjem broju naselja (nešto više od trećine ukupnog broja naselja) veće gustine naseljenosti.
Pijaćom vodom bi po Zakonu o vodama trebalo da se snabdevaju samo građani, stoka i pojedine industrije poput farmaceutske i prehrambene. Javnosti je, međutim, nedavno postalo jasnije da se pijaćom vodom snabdevaju i industrije poput rudarske.
Podsetimo, građanska inicijativa RIS – Rendžeri istočne Srbije su pre samo dva dana objavili da su napadnuti od strane radnika JKP „Belosavac“ iz Žagubice kada su otkrili da „Belosavac“ dostavlja pijaću vodu kompaniji Dandi koja vrši rudarska istraživanja na Crnom vrhu.
„Ekstremni klimatski uslovi zaoštravaju konflikt interesa između različitih korisnika. Sve je teže obezbediti ono što po zakonu i zdravoj logici ima prioritet, a to je snabdevanje stanovništva vodom za piće i napajanje stoke – ali i biološki minimum za opstanak ekosistema“, komentariše Macić.
„U istočnoj Srbiji imamo bukvalno otimanje vode za potrebe rudarske industrije“, dodaje naš sagovornik. On naglašava da su za flotaciju potrebne enormne količine vode. Iako Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede ima pravo da rudnicima ograniči korišćenje vode u korist zadovoljavanja prioritetnih potreba, to se u praksi ne dešava.
Izvor: Mašina.rs
