Živeti sa invaliditetom je teško samo po sebi, od ujutru do uveče, i tako svakog dana. Želim da pokušam da dočaram kako sada, kao odrasla osoba, vidim sve te prepreke i izazove sa kojima smo se suočavali kroz odrastnje. Možda se još neko pronađe u priči, možda ovim tekstom probudim svest kod odgovornih, a možda je dovoljno samo da se čuje, da se, u ovom čudnom vremenu, probudimo svi zajedno.
Život u maloj sredini se razlikuje od života u velikim gradova. U velikoj meri se razlikuje, pogotovo ako ste po nečemu različiti od drugih. Trebalo bi da bude lakše i jednostavnije, a ustvari je sve sem toga. Tamo gde treba dobiti podršku, nailazi se na otpor, a to je najčešće od državnih institucija. Dok odrastate, tražite sigurnost u školi, u institucijama.
Umesto pomoći koju je potrebno da država obezbedi, na kraju se izborite sami za sebe. Ne dobija se nijedan sistem podrške, koliko god da je potrebno roditeljima, užoj porodici, samoj osobi…
Godine prolaze, a dete odrasta. Problema na sve strane, dok jedan rešite, pojavi se drugi. Jednom rečju „borba sa vetrenjačama“.
Dolazi vreme za upis u školu. Vaše dete treba da ide u specijalnu školu, jer ne može u redovnu. Sigurno se neće uklopiti, veliko je odeljenje, ne može učiteljica da joj se posveti. Sve sami izgovori. Dete se gleda kroz prizmu invaliditeta, ne gledaju se kvaliteti, ulaganja roditelja, borbe truda, strpljenja, upornosti.
Posle ovakvog komentara proradi „srpski inat“. Radićemo sa njom kod kuće, ali će ići u redovnu školu sa svojim vršnjacima.
Na kraju je tako i bilo. Krenula sam u redovnu školu. Tada još nisu postojali personalni asistenti, to su tada bili moji roditelji. Nema problema sa učenjem. Bar smo u nečemu uspeli. Za vreme osnovne škole ima intervencija, rehabilitacija, postoperativnog oporavka, izostajanje iz škole…
Ponovo izostaje podrška. Postavlja se pitanje: „Kako i šta sad?“ Ne ostavljam i ne zapostavljam školu, oporavljam se polako i učim, vreme brže prolazi. Jedina podrška pored roditelja je učiteljica. Posle nekog vremena da ne izostajem iz škole. Samo sam rekla: „Hoću u školu!“ Krenula sam. Ponovo su roditelji povukli i poneli najveći teret. Odvezi, dovezi… U školu sa gipsevima, nema prepreke u učenju.
U kasnijim razredima nastaju problemi od nekoga ko bi trebao da ima autoritet kao razredni, ne zna kako da se postavi. Ni škola se nije mnogo interesovala, niti je bilo šta prilagodila. Ponovo problemi, koji su rešivi, a ne rešavaju se. Taj period je jedan od najtežih, samo da se završi osnovna škola. U srednjoj će biti bolje. I tako je i bilo.
Prihvaćena u svakom smislu, od profesora, odeljenja, škole kao obrazovne ustanove. Jednom rečju model dobre prakse. Miran period od četiri godine. Sve teče svojim tokom, baš onako kako treba. Dolazi vreme za upis na fakultet. Ponovo komentari: „Ne može ona to.“ Iz male sredine ide u veliki grad. Ne može sama mora neko da bude sa njom.
Uprkos tome, upisujem fakultet. Naravno srodnu nauku sa medicinom. To je nekako prirodno stanje stvari, veći deo svog detinjstva sam provela u bolnici, navikla sam na atmosferu u bolnici. Polažem ispite, bavim se aktivizmom osoba sa invaliditetom, osnažena i samostalna u potpunosti. Učestvujem u studentskim razmenama putujem. Tu je i apsolventska eskurzija. Skupljam sertifikate i potvrde, dosta radim na sebi… Treba raditi procenu radne sposobnosti. Pošto je mala sredina ponovo se nailazi na problem. Pokušavaju da me proglase nesposobnom za rad, ali ipak nisu uspeli. Večita borba i dokazivanje šta i koliko mogu. Najbolje poznajem sebe i znam svoje sposobnosti i mogućnosti. Invaliditet me ne ograničava ni u jednoj aktivnosti. Dosta sam aktivna.
Svojim ličnim primerom pokazujem da prepreke mogu da se prevaziđu kakve god da su. Treba ići napred! Svakako da odrastanje u maloj sredini nije jednostavno, ali uz podršku porodice je moguće. Ne treba se zatvarati, kriti… Ko hoće da me prihvati, prihvati će. To sam jednostavno ja!
Moguće je odrastanje u maloj sredini osobe sa invaliditetom. Uz puno rada i strpljenja, bez osvrtanja na komentare, upornosti i truda, borba koja neprestano traje. Odrastati u osobu koja je osnažena, prihvaćena, prevazilazi prepreke, snalazi se sama, bez ičije pomoći.
Koliko god možda izgleda nemoguće, ipak je moguće! Samo treba imati svoj cilj i znati šta želimo u životu. Ići ka tom zacrtanom cilju! Nema odustajanja! Ovako izgleda odrastanje u maloj sredini. Pre svega nije nimalo lako i jednostavno! Kada vidim sebe u kakvu sam ženu odrasla, znam da je vredelo.
Lena Marković, članica udruženja „Mladi Milanovca“
