Probudio me je zvuk uređaja koji meri moj krvni pritisak i otkucaje srca. Postajem svesna da je najgore prošlo nakon par dana „mučenja“. Sada je sve lakše.
Zbog operacije koja me je očekivala na odeljenju ginekologije gornjomilanovačke bolnice i mojih zdravstvenih problema koji su joj prethodili zadržala sam se čak dve sedmice.
Ispratila sam brojne pacijentkinje, koje su zajedno sa mnom delile neizvesnost svog lečenja. Imala sam dovoljno vremena da upoznam sve lekare i medicinske sestre koji su „obrnuli“ više smena tokom mog boravka tamo. Uostalom, nekih se sećam iz perioda porođaja, premda su oni bili pre 14 i 12 godina na spratu iznad.
Iako teritorijalno mi pripada lečenje u Opštoj bolnici u Valjevu, milanovačku bolnicu bih uvek odabrala. Požrtvovanost i zainteresovanost doktora kako onih starije generacije, tako i dvojice mlađih, i nezaobilaznih sestara, takođe, i pomoćnih radnica, učinili su bolničke dane mnogo lakšim.
U danima kada je lečenje neizvesno, porodica vam nedostaje najviše, svaka topla reč vam je dobro došla. Nije mi smetalo ni onih par bučnih noći kada su u operacionoj sali, pored moje sobe, obavljani porođaji carskim rezom. Naprotiv, na zvuk prvog plača bebe skliznula bi neka suza radosnica, jer sam bila privilegovana da čujem prvi udah života neke buduće glumice, lekara, naučnika ili dobrog majstora svog zanata.
Zato, dragi moji Milanovčani, iako rade u teškim uslovima koji prate zdravstvo, čuvajte i imajte razumevanja za ljude i mesto gde se novi život rađa.
A.A. Ljižanka
