Milion penzionera u Srbiji prima manje od 30.000 mesečno a čak 300.000 njih manje od 16.000. I to nije najgore. Prosečna penzija nikada nije bila manja od 2008. godine u odnosu na prosečnu platu, navodi se u tekstu portala Nezavisnost.org.
Dodaje se da je posebno pitanje šta je sa 150.000 starijih od 65 godina koji nemaju ni penziju ni socijalnu pomoć. Verovatno ništa do sledećih izbora i novih obećanja o socijalnoj penziji, uprkos najnovijim najavama predsednika Republike i Vlade o skorijem značajnom povećanju penzija, ocenjuje se u tekstu portala Nezavisnost.org.
Premijerka Ana Brnabić najavila je 24. avgusta u razgovoru sa predstavnicima Saveza penzionera Srbije, Sindikata penzionera Nezavisnost i Udruženja sindikata penzionera kumulativno povećanje penzija u novembru ove i januaru naredne godine za ukupno oko 19 odsto. Praktično, to je bila repriza obećanja predsednika Republike Aleksandra Vučića, mada je to van njegovih ingerencija, koji je još sredinom juna najavio da će penzije biti povećane u dva navrata, i da to kumulativno neće biti manje od 18 odsto. Da li će ta povećanja makar usporiti trend siromašenja penzionera videće se narednih meseci, mada je izvesno da će zahuktala inflacija brzo „prizemljiti“ taj „skok“ penzija.
Srbija je u evropskom vrhu po broju starijih od 65 godina iza Italije, Nemačke, Portugala i Grčke a trend starenja stanovništva traje duže od decenije baš kao na prostoru celog Starog kontinenta. Međutim, za razliku od žitelja Evrope koji će u većini zemalja dočekati pristojnu penziju od koje će sebi moći da obezbede sigurnu i mirnu starost, građani Srbije stare u sredini koja ih vidi kao „nužno zlo“.
Naime, prosečna penzija danas je u odnosu na prosečnu plata najmanja od 2008. godine čak i pored svih navodnih povišica koje penzionerima obećava i koje im je lično „obezbedio“ predsednik Srbije. I to nije sve. Izveštaj o primeni strategije Agenda 2030. je pokazao da smanjenje stope siromaštvo o čemu se u Srbiji govori kao da iskorenjeno, najmanje osećaju starije generacije.
Kad se onda tragom ovih informacija uporedi prosečna penzija sa prosečnom platom, pa minimalna penzija i broj onih koji je primaju kao i stotine hiljada onih koji od ove države ne primaju ni dinara, postaje mnogo jasnije kako je teško stariti u ovom društvu.
Inače, jedan od povoda za ovu analizu bila je i javna debata „Siromaštvo starijih i Agenda 2030“, održana u organizaciji Fondacije Centar za demokratiju gde sre moglo čuti da se u ispunjavanju cilja smanjenja siromaštva najmanje stiglo kod populacije penzionera odnosno starijih od 65. I ne samo to.
„Stopa siromaštva starijih je jedina stopa koja od 2016. godine nije napredovala, čak smo se i udaljili od cilja i došli u situaciju da je siromaštvo starijih koje je tradicionalno bilo niže od proseka, sada čak i veće“, ukazala je Lidija Kuzmanov, autorka istraživanja o siromaštvu starijih. Ona će naglasiti baš kao i većina govornika u toj debati da je penzija ključni izbor blagostanja i osnovni izvor prihoda najstarijih a kad se malo detaljnije osvrnemo na to koliko su penzioneri plaćeni, postaje sasvim jasno zašto ovi ljudi sve više tonu u siromaštvo. Istina, ne svi ali većina.
Naime, podaci iz maja ove godine dokaz su sramne politike države prema najstarijima kojima je u dve godine pandemije navodno pomagala i šakom i kapom. Istina je da u maju ove godine milion penzionera prima ček manji od 30.000 mesečno, odnosno penziju manju od prosečne (31.724 dinara). Od toga oko 100.000 ljudi prima penziju do 10.000 dinara, 190.000 najstarijih prima mesečno od 10.000 do 15.000 a čak 260.000 penzionera mesečno živo sa penzijom koja se kreće od 15.000 do 20.000 mesečno. Po 200.000 penzionera prima penzije od 20 do 25.000 odnosno od 25 do 30.000 mesečno.
Dakle, kako sa 15.000 mesečno da se preživi?
„Jako teško. Stavite te iznose u poređenje sa minimalnom potrošačkom korpom i jasno vam je da tih 300.000 ljudi koji primaju manje od 15.000 mesečno, žive prilično loše“, kaže Nataša Vučković iz pomenute Fondacije.
Ovi ljude žive bedno ali njima čak i nije najteže. U Srbije 150.000 starih nemaju nikakva primanja i najčešće žive sami na selu potpuno izolovani, bez medicinske i socijalne nege. To su ljudi koji pravo na socijalnu pomoć ne ostvaruju jer uglavnom imaju nekakvu zemlju u vlasništvu što ih onemogućava da dobiju pomoć a kako nisu uplaćivali doprinose za poljoprivrednu penziju, ostali su bez ičega. Istovremeno, država se hvališe kako od početka godine budžet ne finansira penzije već se one isplaćuju iz uplaćenih doprinosa. Zašto se makar deo onoga što je dotirano u PIO fond ne prebaci na ljude koji nemaju ništa u vidu socijalne penzije?
„Ne samo što postoji moralni osnov, nego već danas postoje i raspoloživa sredstva za uspostavljanje socijalnih penzija. Kada bi se tih tri do četiri odsto BDP iz opštih poreza države kojima se dopunjavaju sadašnje penzije kroz jedan duži tranzicioni period prilagođavanja preraspodelilo na sva stara lica – kako na sadašnje penzionere, tako i stara lica koja nemaju nikakve penzije – siromaštvo starijih lica moglo bi da bude značajno smanjeno“, predložio je svojevremeno profesor Ekonomskog fakulteta Mihail Arandarenko upozoravajući još da će bez uvođenja garantovane penzije „socijalne razlike između starih lica nastaviti da se produbljuju“.
„Jer, sada je sve više ‘tranzicionih gubitnika’, onih koji su izgubili posao tokom 90-ih i 2000-ih, ili ostali zaglavljeni u sivoj ekonomiji, penzioniše sa vrlo niskim penzijama od kojih često ne može da se živi, ili ulaze u starost bez prava na bilo kakvu penziju“, upozorio je Arandarenko.
U današnjim uslovima gde pola miliona ljudi radi za minimalac ne treba očekivati ništa komotniju starost ni za sadašnje radnike.
„Najgore je što se izgubilo poverenje u PIO fond, više niko ne računa na penziju, mladi ljudi pristaju da rade na crno samo da bi imali neka primanja i ne misle šta će s njima biti u starosti“, konstatovala je Nadežda Satarić iz Udruženja Amity.
Ona je skrenula pažnju na još jednu činjenicu koja starijoj populaciji život čini zaista turobnim.
„Sva istraživanja su pokazala vezi između materijalnog statusa i zdravlja, odnosno što manje primanja to su ljudi bolesniji a to znači da ako ne ulažemo u ove ljude, moraćemo u zdravstvo i to je ponovo trošak za državu. Moram da podsetim da je 2002. godine penzija bila u nivou 67 odsto prosečne plate a danas je 42 odsto“, isakla je Satarić.
Posebno je važno znati da od onih stotina hiljada penzionera koji primaju bedne penzije uključujući i one koji nemaju ni dinara, samo 7,5 odsto prima i neku vrstu socijalne pomoći.
„Pa to je nedopustivo naročito kad znamo koliko je ljudi van penzijskog sistema. To su uglavnom neškolovane žene sa sela koje imaju neku zemlju na svoje ime a koje i ne mogu da je obrađuju. Valja ponovo postaviti pitanje relaksacije kriterijuma za dobijanje socijalne pomoći posebno za starije u brdsko-planinskim predelima. Drugo je pitanje 11.000 socijalne pomoći koje neko dobije a ja vas pitam, šta će jedna osoba s tim novcem. Pa prag rizika od siromaštva je 22.000 dinara“, jasna je Satarić.
Dodajmo i to da je prosečna poljoprivredna penzija 13.000 dinara. Država navodno pokušava da ispravi nepravdu kojom su i oni sa pola hektara imanja i oni koji obrađuju 20 hektara, izjednačeni pred sistemom. Predlog novog modela za rešavanje statusa poljoprivrednih penzionera očekuje se da bude završen do kraja godine, ali se tome teško nadati s obzirom na činjenicu da je obećanje dato početkom godine a da Srbija mesecima nema Vladu.
Dosadašnji još važeći model za utvrđivanje osnovice doprinosa za penzijsko invalidsko osiguranje zasniva se na jednakom iznosu obaveza koje poljoprivrednici plaćaju godišnje, dok dužina perioda uplata nema bitan uticaj na penzijski iznos. Jednak iznos plaćali su poljoprivrednici koji imaju jedan hektar obradive površine i oni koji imaju stotine hektara pa su se dugovi siromašnijih ozbiljno nakamatali. Problem je u obračunu jer poljoprivredni penzioneri uplaćuju doprinose na minimalnu osnovicu, koja je veoma niska pa im je zbog toga i penzija koju primaju veoma niska.
Inače, u istraživanju „Penzijsko osiguranje poljoprivrednika“ (iz 2010. godine) ekonomiste Boška Mijatovića, navode se različiti primeri rešenja za penzije poljoprivrednika u Evropskoj uniji. U više zemalja poljoprivrednici su uključeni u opšte šeme penzijskog osiguranja zajedno sa ostalim kategorijama osiguranika, a pod jednakim uslovima, navodi se u toj studiji. U Danskoj, na primer, postoji socijalna penzija za sve građane koja se finansira iz budžeta, pa su i poljoprivrednici uključeni u nju.
„U više drugih zemalja posebno je regulisano penzijsko osiguranje poljoprivrednika. U Mađarskoj i Rumuniji samostalni poljoprivrednici nisu uključeni u obavezno penzijsko osiguranje, već se osiguravaju dobrovoljno. U Velikoj Britaniji su poljoprivrednici obuhvaćeni obaveznim osiguranjem, ali je omogućeno da istupe iz ovog osiguranja ukoliko im je prihod ispod određenog iznosa. Ovo mirovanje osiguranja se kasnije ne računa u penzijski staž“, piše u pomenutoj studiji. U Nemačkoj je penzijsko osiguranje takođe obavezno za vlasnika i članove njegove porodice. Doprinosi se određuju na osnovu vrednosti imanja.
Podsetimo ukratko da je Agenda 2030, dokument koji usvajaju Ujedinjene nacije a čija je suština održivi razvoj koji prevashodno treba da doprinese smanjenju siromaštva, nejednakosti i nepravde. Iza 17 ključnih ciljeva nalazi se strategija kako učiniti svet boljim mestom za život, a tome bi trebalo da doprinese i 169 specifičnih ciljeva koje treba ispuniti.
Za razliku od milenijumskih ciljeva, Agenda 2030 nije fokusirana samo na zemlje u razvoju već na sve države, jer je globalna saradnja neophodna da bi se ovi ciljevi ostvarili. Srbija se obavezala da svoje politike i delovanje uskladi sa ciljevima održivog razvoja UN, podseća portal Nezavisnost.org.
Izvor: Nezavisnost.org/Danas
