Da ponovimo gradivo: da bismo se nosili sa budućim olujama i bujicama ne trebaju nam ulaganja u objekte luksuza i spektakla, ni jalovišta koja će odneti voda, nego bolja infrastruktura, zaštitno zelenilo i civilna zaštita.
Region je pogodila još jedna superćelijska oluja. Naučili smo im ime, znamo da su sve češće i da su za to krive klimatske promene.
„Događa se upravo ono što već godinama predviđaju naučni modeli“, piše za portal Klima 101 profesorka sa Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Danas je udeo ekstremnih padavina u ukupnim padavinama preko dva puta veći nego sredinom dvadesetog veka, objašnjava Ana Vuković Vimić: „Drugim rečima, ukupna godišnja količina padavina se nije mnogo promenila u proteklim decenijama, ali njihov raspored jeste – pa danas imamo češće i intenzivnije suve periode, koje prekidaju češći i intenzivniji periodi ekstremnih padavina“.
I jedno i drugo su posledice globalnog zagrevanja. Naime, topliji vazduh može da upije više vlage. Za zagrevanje atmosfere od svakih 1 stepen Celzijusa se u vazduhu nađe 7% više vodene pare.
A vazduh je, podsetimo, toliko topliji da smo već privremeno prešli tačku bez povratka, odnosno zagrejali planetu na preko 1.5 stepeni Celzijusa u odnosu na predindustrijski period. Kako smo ranije pisali, planeta je usled prethodnog toplotnog talasa El Ninjo toplija od te granične vrednosti; kroz nekoliko godina će atmosfera (možda) biti malo ispod nje, a već krajem decenije možemo očekivati ubrzavanje globalnog otopljenja usled topljenja lednika i (u razmerama našeg životnog veka) bespovratnog zagrevanja mora.
Topliji vazduh – veći oblaci i više tornadolikog strujanja
„Pošto vazduh može zadržati više vlage, to takođe znači da na nebu ima više vodene pare koja se može kondenzovati u tečnost, formirajući oblake. Toplotna energija koju ova kondenzacija oslobađa u atmosferu je ono što hrani grmljavinu. Ukratko, više kondenzacije, jače oluje“, piše Financial Times.
Kako se dodaje, zagrevanje takođe može povećati količinu nestabilnosti u atmosferi, koja obezbeđuje više energije za brzo podizanje vlažnog vazduha ka nebu tokom oluja. A upravo to naglo podizanje vazduha je jedna od karakteristika superćelijskih oluja. Kako je (takođe za Klimu 101) prošle godine objasnio Darko Savić, stručnjak za oluje sa Fizičkog fakulteta u Beogradu:
„Superćelijske oluje predstavljaju poseban tip dugoživećeg olujnog oblaka koji zbog svoje specifične dinamike, a iz njenog naziva možemo i naslutiti, daje posebno intenzivne produkte kao što su jaki pljuskovi kiše, olujne vetrove, velika zrna grada, električna pražnjenja čak i tornada“.
Savić pojašnjava da superćelijske oluje imaju jednu osobinu koju druge oluje nemaju, a to je jako skretanje vetra sa visinom. „U tom slučaju formira se takva struktura da su uzlazna struja, koja rotira, i silazna struja prostorno razdvojene. Takva struktura omogućava neprekidan dovod ‚goriva‘, tj. vodene pare, odozdo i izlučivanje padavina u silaznoj struji na drugom mestu, a da se ova dva procesa međusobno ne suprotstavljaju“. Oluje koje se formiraju na ovaj način mogu da žive jako dugo (više časova), da nanesu ogromnu štetu, a energija koju imaju je reda veličine jedne atomske bombe, dodaje stručnjak za oluje.
Pola Srbije uskoro u riziku od ekstremnih klimatskih pojava
Savić je skrenuo pažnju na to da male promene u srednjoj vrednosti, kao što je povećanje srednje temperature za 1 stepen, izazivaju velike promene u ekstremnim vrednostima. Po njegovim rečima: „To i jeste osnovna odlika klimatskih promena, iako se neće ‚mnogo‘ toga promeniti u prosečnim vrednostima, značajno će se promeniti ono što se odlikuje ekstremnim pojavama“.
Kako je naglasila Vuković Vimić, procenat površine Srbije koji je u visokom riziku od ekstremnih padavina sa nekadašnjih 7% širi na 56%, koliko će pod rizikom biti sredinom veka.
Kako se zaštititi?
Stručnjaci i civilno društvo godinama apeluju na vlasti da uvaže nužnost strateškog pristupa ublažavanju posledica klimatskih promena. Upozoravaju da u ovom slučaju nismo „skrajnuti“ od globalnih tokova, naprotiv: Evropa je kontinent koji se najbrže zagreva, a Balkan jedan od njenih najrizičnijih regiona.
Vlasti su na to gluve k‘o top.
Paradigmatični primer je kašnjenje izrade Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana (INEKP). Sa INEKP-om je Srbija em kasnila kao što loš đak kasni da uradi domaći, em ga izradila samo zato što se pred svetom, tom zlom učiteljicom, mora – em su na „javnim“ raspravama predstavnici Ministarstva rudarstva i energetike, koje ga potpisuje, koristili priliku da promovišu rudarenje i nuklearnu energiju.
U aktuelnim okolnostima dati Ministarstvu rudarstva da planira naš fizički opstanak je, dabome, kao dati kozi da čuva kupus. U vrhu vlasti su ljudi koji su za 40 godina u politici usavršili ubeđivanje stanovništva da „jede korijenje“ i mašta o prednostima Srednjeg veka dok se oni bogate. A dodatno je to tako u okolnostima kada EU zahteva kritične mineralne sirovine za (svoju) zelenu tranziciju, ali i naoružavanje.
Istraživači upozoravaju i na to da je zapravo nemoguće sa sigurnošću tvrditi u kojoj meri su potrebe vojne industrije učitane u Zakon o kritičnim mineralnim sirovinama, Critical Raw Materials Act (CRMA), koji je usvojen krajem marta 2024. „U okviru CRMA, 34 kritične i 17 strateških sirovina utvrđene su kao ‘ključne’ za zelenu i digitalnu tranziciju, kao i za odbrambenu i svemirsku industriju”, istakao je Euronews. A EU je u martu donela i jasnu odluku da se naoružava više.
Drugim rečima, u temeljan strateški pristup države zaštiti stanovništva i privrede od posledica klimatskih promena se ne možemo pouzdati niti mu se, možda, u ovoj konstalaciji u sferi međunarodne politike možemo nadati, budući da se interesi domaćeg i svetskog stanovništva da se smanji globalno zagrevanje i obezbedi opstanak mešaju sa vojnim i interesima pojedinačnih privreda i privrednih grana. Ono što možemo je da beležimo, kritikujemo i tražimo isto tako parcijalna ulaganja u parcijalna rešenja i konkretno stopiranje konkretnih štetnih projekata.
Dajte nam bar kišnu kanalizaciju i zelenilo
Poplavljene saobraćajnice, pootpadali elementi montažnih fasada, trolejbusi koji elektriziraju, pad strujne mreže – sve to skupa ne deluje kao slika sistema koji bi bio u stanju da osigura da velika jalovišta kakva se planiraju širom Srbije, ne samo u Jadru, budu izgrađena dovoljno solidno da ih neka od narednih superćelijskih superbujica ne odnese pravo u reke i podzemna jezera koje pijemo i kojima zalivamo useve. Čak i ako su nam nuklearke iz INEKP-a potrebne, ko će da (uspešno!) garantuje da će njihovi pogoni i skladišta zaista biti izgrađeni sa ekstremnim klimatskim pojavama na umu?
I da li bismo pre nego što se zatrpamo novim deponijama opasnog otpada mogli da smognemo snage da saniramo postojeće i da obezbednimo neometano i bezbedno funkcionisanje svakodnevnih aktivnosti, pitaju aktivisti? Da li bismo mogli da ulažemo manje u objekte luksuza i spektakla, a više u sanaciju i unapređenje komunalne infrastrukture? Jer ne samo da nam kišna kanalizacija nije prilagođena novim olujama, nego se u infrastrukturu od početka osamdesetih ulaže tako malo da su se ne samo ozloglašenim aktivistima nego i Fiskalnom savetu „usta osušila“ od zahteva da se ulaganja povećaju.
Da li bismo mogli da se manemo GUP-ova poput novosadskog i beogradskog, u kojima se planira „plombiranje“ svake svakcijate zelene površine kroz koju voda može da se upije u tlo novim kvadratima spekulativne izgradnje?
Imamo poneki dobar dokument, ali oni ostaju „na nivou preporuke“
Kako je skrenula pažnju Vuković Vimić, na neke dokumente u tom smislu možemo da se oslonimo, barem u glavnom gradu. Primera radi, prema njenim rečima, rizik od ekstremnih padavina prepoznat je u Akcionom planu adaptacije grada Beograda na klimatske promene sa procenom ranjivosti, čije su izmene i dopune usvojene septembra 2023. godine. Osloniti se u Beogradu možemo i na Plan generalne regulacije (PGR) sistema zelenih površina Beograda koji redovno citiraju stručna udruženja.
„U ovom dokumentu, koji je usvojen 2019. godine, predlaže se izrada studije mogućnosti uspostavljanja i primene održivog sistema prikupljanja atmosferskih voda u izgrađenom gradskom tkivu (SUDS – Sustainable Drainage System). Međutim, ovakva studija nije urađena, a Beograd za sada nema ‚održivi sistem prikupljanja atmosferskih voda‘ – što vrlo ilustrativno pokazuju snimci gradskih poplava koje gledamo sada već skoro svake godine“, navodi Vuković Vimić. I ovaj dokument je „ostao na nivou preporuke“.
Podsetimo, kolektiv Ministarstvo prostora je nedavno pozvao građane da potpišu peticiju „Bolji gradovi, zdraviji ljudi“ da bi PGR zelenih površina postao obavezujući za investitore. Nepoštovanje PGR-a zelenih površina doprinelo je tome da se u Beogradu u proteklih 20 godina procenat zelenih površina prepolovio, odnosno sa 19% spao na nefunkcionalnih 9%.
Ono što bi bilo neophodno je i jasnija strategija i organizacija civilne zaštite. Kako skreće pažnju profesorka, osnov za to bi trebalo da bude Metodologije izrade i sadržaja procene rizika od katastrofa i plana zaštite i spasavanja. Verovali ili ne: „Ovaj dokument za sada ne sadrži informacije o klimatskim promenama u metodologijama za procene rizika – dakle rizici ne vide da se dešavaju klimatske promene i pojačavaju ekstremni uslovi“.
Klimatska kriz za koju se zna od sedamdesetih, a koja će se samo pogoršavati je, dakle, vlasti zatekla nespremne kao putare sneg u januaru. Dok ga je bilo.
Izvor: Mašina.rs
