Dug nije drug, ali je često nezaobilizan u nekom delu života. Kako bi izbegli neprijatne situacije koja mogu da potraju godinama ili se našli u začaranom krugu pozajmica i kamata, neophodno je promisliti i izabrati pravu opciju, makar ponekad uskratili sebe za po koje zadovoljstvo.
U nastavku sledi prvi deo priče o pozajmicama – bankarske pozajmice.
Sagovornik portala N1 je Dejan Gavrilović, predsednik Udruženja bankarskih klijenata “Efektiva”.
Potrebe u fokusu
Svaka pozajmica u banci na neki način zapravo predstavlja neku vrstu štednje unapred i to uglavnom za dve namene: zadovoljenje budućih ili prošlih potreba.
“Ovo prvo znači da korisnik pozajmicom želi da pribavi određeno dobro, nekretninu, automobil, pokućstvo ili zadovoljstvo poput letovanja, zimovanja, za koje u datom trenutku nema novca, ali nema vremena ni da štedi, kako bi to pribavio sopstvenim novcem. Drugo znači da je u prošlosti propustio da nešto plati, pa pozajmicom želi da sanira postojeći dug”, kaže Gavrilović.
Kao veoma važno on ističe da bi obe opcije trebalo da podrazumevaju da potencijalni dužnik ima prostora u svojim primanjima, čiji deo bi odvajao za plaćanje buduće rate kredita. U slučaju da taj prostor ne postoji, dužnik će doći u situaciju da mora da preusmeri novac sa nekog drugog plaćanja, kako bi podmirio banku, što potencijalno vodi stvaranju novog duga, na strani sa koje su sredstva za ratu preusmerena.
Na taj način, a bez mogućnosti uvećanja prihoda ili smanjenja rashoda, ovo može dovesti u stalnu potrebu za podizanjem kredita kako bi se „zakrpila rupa“ koja se nanovo otvara.
Idealan uslov za uzimanje kredita je mogućnost dužnika da odvoji određeni deo prihoda, za štednju. Ako korisnik na mesečnom nivou može da odvoji određeni iznos novca „na stranu“, on taj isti iznos može upotrebiti za plaćanje rate kredita. Ako to nije moguće, već su celokupna primanja već zauzeta, postavlja se pitanje od kog novca će dužnik plaćati ratu. To je ujedno i neka vrsta saveta ili pitanja za analizu, za one koji razmišljaju da se zaduže.
Odvajanje novca u cilju štednje za kasniju kupovinu ili plaćanje nečega i podizanje kredita u istom iznosu mesečne otplate, imaju i svoju matematičku razliku.
“Recimo da dužnik može da odvoji 10.000 dinara mesečno. Znači, štednjom na godinu dana, uštedeo bi 120.000. Međutim, podizanje kredita u kom bi rata bila 10.000 dinara, na rok otplate od godinu dana, značilo bi da dužnik dobija kredit od 100.000 din, a preostali iznos od 20.000, predstavlja kamatu koju je platio banci. Dakle, zaduživanje ima svoju cenu, samo je pitanje da li je klijent spreman da je plati ili da li postoji mogućnost i volja, da je ne plati”, kaže Gavrilović.
Faktori koji utiču na donošenje odluke
O tome da li će se neko odlučuje pre za štednju ili kredit određuje više faktora poput karaktera, životna filozofija, ali treba istaći da tempo i način života često uzmu primat i diktiraju odluke. Tako su nekada su građani radije štedeli, pa onda kupovali TV ili odlazili na more.
Danas se diktira drugačiji stil življenja, u kom potrošači žele „sve i odmah“. U takvoj varijanti, nema vremena za štednju, već se dobro pribavlja odmah, ili se ide na letovanje, a kasnije se to otplaćuje. To je prema Gavrilovićevim rečima ono što spada u domen potrošačkog stila života.
Međutim, kada se radi o nekom prethodnom dugu koji treba otplatiti kreditom, analizom nastanka duga treba utvrditi da li postoji mogućnost za otplatu kredita, jer ako je u budžetu nedostajao određeni novac, zbog čega je dug nastao, osnovano je pitanje da li će tog istog novca biti i za otplatu duga prema banci.
Posledice pogrešnih odluka
Ako se odluka o uzimanju bankarske pozajmice, ispostavi kao pogrešna, ona može imati i veće posledice u smislu finansijske cene, koja nadmaši početna očekivanja i prognoze, često i u najgorem predviđanju.
Uvek treba imati u vidu da je kredit obaveza, uz date pisane garancije za urednu otplatu, dok je štednja (mesečno odvajanja dela prihoda na stranu) samovoljni način prikupljanja sredstava, koje se može prekidati i nastavljati, dok plaćanje rate kredita podrazumeva striktno poštovanje utvrđenih datuma za uplatu.
Nepoštovanje toga, povećava cenu pozajmice (zatezna kamata), a u slučaju ozbiljnije eskalacije kao što su raskid ugovora ili prinudna naplata, podrazumeva i dodatne troškove advokata, izvršitelja, kao i emotivne nepogode poput stres, a nekada i ozbiljnije zdravstvene probleme.
“Odluka o zaduživanju mora biti plod ozbiljnih analiza sopstvenih finansijskih mogućnosti, ali i predviđanja loših scenarija, kako bi se maksimalno predupredile neželjene posledice, a one su kao što znamo uvek moguće i zavise od dosta faktora”, zaključio je Dejan Gavrilović.
Autor:Predrag V. Popović, N1 Beograd
