Srbija (pre)malo zna o poreklu i ranim etapama životopisa svoje prve kraljice posle Nemanjića, Natalije Obrenović rođene Keško (1)       

KAD SU JE ZVALI DUDU

Rođena je 1859. u Firenci, u porodici Petra Keška, visokog ruskog plemića bojara. I ona i njen muž knez pa kralj Milan Obrenović, potiču – od starinskog roda Balšića!

Piše: Milorad Bošnjak

KO je i kakvog porodičnog porekla uistinu bila srpska kraljica Natalija Obrenović, jedna od najtragičnijih žena iz vladarskih dinastija Evrope? Koliko šira javnost u Srbiji zna o prilikama u kojoj je ona rođena i odrasla? Osnovano verujemo – premalo. Zato je toj temi posvećen ovaj rad.

Istinu o progonstvu kraljice Natalije iz Srbije, o tom usudu mnogih Obrenovića, kao i njene odnose sa sinom, kraljem Aleksandrom Prvim Obrenovićem Petim, pre i uoči njegovog ubistva u oficirskoj (i ne samo oficirskoj!) zaveri 29. maja 1903. godine, tog još jednog usuda vladarskih Obrenovića, donekle smo razjasnili u prethodnim nastavcima.

Natalijino protestno zamonašenje u katoličku veru, njegovi stvarni razlozi, kome se u Srbiji pre tog svog raskida sa svetovnim životom jedino poverila, te Natalijina saradnja sa sada Svetim vladikom Nikolajem Velimirovićem radi inostrane pomoći Srbiji u Velikom ratu… Sve to, biće javnosti razumljivije kroz objašnjenje Natalijinog porekla, koje je osim porodične genetike imalo jak uticaj i na njeno formiranje kao zrele ličnosti, naročito kasnije kao kneginje, pa kraljice Srbije.

Na te nepoznanice, javnosti je dosad odgovarano šturo, uprkos zainteresovanosti za istinu, kakva god bila. Zahvaljujući arhivskoj i još postojećoj bibliotečnoj građi – zbog međudinastičkih sukoba Obrenovića i Karađorđevića i kasnijeg zatiranja tragova Obrenovića od strane pobedničke dinastije zaista retkoj, u prilici smo da delimično rasvetlimo i te nepoznanice.

Krv i geni starinskih porodica

PRVA srpska kraljica posle Kosova– bilo je ime, kojim je narod u Srbiji oduševljeno zvao kraljicu Nataliju Obrenović, posle krunisanja kralja Milana i nje.. 

U francuskom delu Baskije, kraljica Natalija bila je naprosto obožavana. Za nju se tamo, kad je prognana iz Srbije, govorilo da nije samo srpska, već i baskijska kraljica!

Njen životopis, malo poznat u Srbiji, rekonstruišemo po originalnim, verodostojnim izvorima. Kao Natalija (Petrovna) Keškorođena je 1859. godine u Firenci, u Italiji. Njen otac Petar Keškobio je bojar – visoki ruski plemić i spahija, po činu major pa pukovnik carske vojske Romanovih. U arhivskim fondovima Centra za čuvanje istorijskih dokumentarnih zbirki u Moskvi, Petar Keško je često „prisutan“ jer ga mnogi izvori pominju. 

Po više autentičnih a međusobno nezavisnih izvora, porodica Keško vodi poreklo od vladarske porodice Komnena iz Carigrada. Posle turskog osvajanja Carigrada, Komneni sele u južne krajeve carske Rusije. Oni su jedna od najznačajnijih vizantijskih vladarskihporodica, poredPaleologa.

Mati Natalijina bila je Pulkerija Sturca(u nekim dokumentima, Sturdza) –moldavska princeza. Kneževine Moldavija i Vlaška su, kako smo detaljizirali u prethodnim radovima, bile od velikog značaja za Obrenoviće, vladarske i nevladarske. Onde su bila njihova imanja, ujedno i pribežišta za vreme izgnanstva iz Srbije. Sam knežević Miloš (sin Jevrema Obrenovića) otac kralja Milana, tamo se, kako smo ranije naveli, oženio Marijom Katardži, majkom kralja Milana. U Hereštiju u Rumuniji je, podsetimo, umro vojvoda Milan Obrenović, u deputatskoj ustaničkoj misiji.

Osim sa starinskim, istorijski značajnim porodicama Evrope, Natalija je bila u rodbinskim vezama i sa aristokratskim krugovima, svojim savremenicima. Jedna njena tetka bila je udata za francuskog generala, grofa De Bujea, druga za italijanskog princa. Natalijina sestra Katarina, bila je supruga rumunskog kneza Gika. I tako redom, da ih sve ne navodimo.

Po majci, Natalija je bila u krvnoj vezi sa starom ruskom kneževskom porodicom Gagarin, i rumunskim ogrankom vladarskih Balša (Balšića). Zanimljivo je, da je rođak Balšama bio i sam kralj Milan (!) preko svoje babe po majci, Esmeralde Katardži, rođene Balša. 

Natalija, njene obe sestre i brat mnogo su putovali tadašnjom mondenskom Evropom. Sve troje su bili izuzetno obrazovani. Rano su ostali bez roditelja. Živeli su i vaspitavali se kod tetke po majci, kneginjeKatarine Muruzi,u Odesi. Staratelj im je bio jermenski knez Đorđu Mankubej. 

Dragoceni memoari Natalijine stvarne guvernante

     MEĐU dragocenim izdavačkim raritetima o vladarskim Obrenovićima koje smo do sada pronašli, naročito o ranim etapama Natalijinog životopisa je i knjiga „Iz mladosti kraljice Natalije“. Autorka je dugogodišnja guvernanta i učiteljica muzike u domu kneginje Katarine Muruzi, u kom je Natalija posle smrti roditelja vaspitavana. Autorka je rodom bila Nemica. Knjiga je prvi i jedini put izdata u Nemačkoj, posle progonstva kraljice Natalije iz Srbije. 

Deo tih uspomena Natalijine guvernante, nažalost ne i sav originalni sadržaj memoara, preveden je sa nemačkog i objavljen u knjizi koju je u Beogradu 1890. godine izdala „Parna štamparija Narodne radikalne stranke“. Tu skraćenu memoarsku knjigu čuva Narodna biblioteka Srbije u Beogradu, pod signaturom I-16007. 

Memoari o prilikama u domu Muruzijevih pisani su kao guvernatnin iskren revolt na progonostvo njene nekadašnje štićenice, kraljice Natalije, iz Srbije. Pomenuti izdavač, na žalost, te 1890. godine nije objavio ime autorke memoara, guvernantino, a zasad ga ne možemo potvrditi prema drugim raspoloživim izvorima. Iako emotivan, tekst u tančine govori o sredini u kojoj je Natalija Petrovna Keško odrasla, i načinu na koji je bila vaspitavana. Iz memoara, prenosimo najvažnije delove. Razumljivo, bez naših stilskih i ikakvih drugih intervencija.

      Događaji koji su se odigrali u kraljevskom dvoru u Beogradu, koji su pobudili u Srbiji veliku uzrujanost a u celoj obrazovanoj Evropi sveopšte interesovanje, dirnuli su i mene i izazvali uspomene koje nikad neću i ne mogu zaboraviti.Ja sam se s kraljicom Natalijom poznavala vrlo dobro, poznanstvo je naše trajalo dosta dugo, i trinaest punih godina ima kako smo se rastale, a uspomene na nju još su mi veoma žive, a već ne treba ni da pomenem, da ih se sa najvećim zadovoljstvom i uživanjem sećam.

      Iako je od to doba prošlo već toliko vremena, iako sam se u životu svome sretala s mnogim neprijatnostima i tegobama, meni su još u svežoj i vrlo živoj uspomeni one muzikalne večeri, koje toliko puta provodismo u palati kneginje Murusi, u Odesi. (…) U toj kneževskoj porodici vaspitavana su samohrana deca majora Keško i njegove supruge, rođene kneginje Sturdze; u toj porodici deca su negovana sa toliko nežnosti i ljubavi, da im je kneginja Murusi, njihova rođena tetka, potpuno zamenjivala majku. 

Nataliju su kao dete zvali Dudu, sve do njene udaje za Milana Obrenovića, tada kneza. Na svim njenim knjigama, sveskama za pisanje i notnim, bilo je uvek ime Dudu. Tek od udaje, potpisuje se kao „kneginja Natalija“. Njenu sestru svi su zvali Bebe, pošto je bila mlađa. Ovako guvernanta nastavlja svoja sećanja.

     Jednog dana ja je baš naročito upitah za pravo njeno ime, jer sam znala da je vrlo lepo, ali mi ona odgovori:

     – Meni je pravo ime Katarina, ali ja ne volim da me tako zovu. Naviknula sam tako na ime Bebe, da sam gotovo zaboravila na ime Katarina.

     (…) Kad je mlada kneginja Marija Rozetijeva iz Jaša dovedena u Odesu u plemićki panzijonat jedne Ingliskinje, ja postadoh njena učiteljica muzike. Kneginjica Rozetijeva poznavala se s kneginjom Murusi, i kad je kneginja videla kako Marija napreduje u muzici i mene svaki čas hvali, ona zaželi da se sa mnom pozna. Eto, na taj sam način prvi put ušla u palatu kneginje Murusi.

     Jednog dana uđe mi u sobu moja mlada učenica vrlo vesela. Ona me je u ostalom vrlo često posećivala, jer je tu mogla sa mnom do mile volje da se zabavlja i šereta. Čim uđe u sobu, ona povika: – Moja tetka želi, da se s vama pozna. Hoćete li biti tako ljubazni da večeras dođete k meni, ako nemate druge zabave? Bićemo svi en famille a moje rođake Keškove jako su radoznale da vas vide; vi već znate, da sam im ja toliko o vama pričala.

     Razume se da ne bih inače mogla imati bolje zabave, i za to obećah kneginjici Rozetijevoj, da ću joj doći. U rečeno vreme ja rekoh momku da mi dovede fijaker i odvezoh se Rozetijevoj. Ona me dočeka u predsoblju i odvede tetki.

    U velikoj dvorani za muziku, u kojoj je bilo toliko cveća da je ličila na oranžeriju, videh na malom otomanu pod palmama i raznim tropskim biljem kneginju Muruzijevu, a pokraj nje kneginju Dolgorukijevu, koja je već bila jako ostarela. Ulazeći u dvoranu čula sam u sporednim sobama vrlo živahan razgovor. Odmah zatim uđe malo društvo u kojem su bile i Keškove mlade dame. Jednoj je bilo 13 a drugoj 11 godina, ali su obe bile tako razvijene kao što to biva na jugu, te ih je čovek mogao opravdano nazvati mladim damama tim pre, što im u ponašanju nije bilo ničega detinjastog.

      Natalija je frapirala odmah svojim vitkim stasom i divnim licem, koje je bilo tako čedno. Marija, druga sestra, izgledala je mnogo samopouzdanija, i na posletku Bebe – vanredno lepo dete, koje je jako ličilo na Dudu.

     Među onima kojima me predstaviše, bile su i tri jermenske kneginje Mankubej, male lepe ženske crnih očiju i kose, lica vrlo žutog da su opominjala na ciganski tip. Njihov je otac bio tutor Keškove dece.

     Knez Dimitrije Murusi, jedinac porodice istog imena, razvijen čovek; za tim jermenski knez Đorđe Mankubej, brat pomenutih dama i na posletku Žan Keško (Mimi) bili su zastupnici jačeg pola u ovoj kiti dama, koja se još poveća dolaskom prisne prijateljice Natalijine, ćerke upravnika Odese i njene još vrlo mlade vaspitačice, duhovite i svestrano obrazovane Parižanke.

     (…) Sad mi dolazi na um i jedan mali intermeco, koji se desi dok se nameštasmo oko velikog, okruglog stola. Poslužitelj, kome Dudu predade šolje da služi ostale goste, stade na nečiji šlep, zaplete se i pade na kolena pred nju baš u momentu, kad je meni dodavala šolju. Ja joj primetih:

     – Il vous barre le chemin, mademoiselle (on Vam sprečava put, gospođice) a ona mi ljubazno odgovori:

     – C’est deja pour la seconde fois aujour d ‘hui, qu’  il se laisse tombe a mes pieds (ovo je danas već drugi put kako mi pada pred noge).

     Razume se, da su se tome intermecu svi smejali. Posle kratkog vremena vratismo se u dvoranu za muziku. Po želji kneginje Murusi ja izabrah nekoliko pijesa Roberta Šumana i Mendelsona, i teško da sam ikad imala blagodarniju ulogu. Od pesama koje su se za tim pevale i koje sam ja na klaviru pratila, upamtila sam vrlo dobro onu italijansku sa refrenom: „Sei troppo bella“ , koju je na opštu molbu kneginja Murusi morala ponoviti svojim dobro izvežbanim altom. 

    (…) Stari knez Muruzi bio se krajem marta vratio sa svoga putovanja po Italiji. To je bio krasan, veseo čovek, koga je pesma i svirka bacala u mladićsko oduševljenje. On nam je s velikim osećanjem pričao o „Mandolinati“ koju je slušao po ulicama rimskim. U društvu sa ostalima, Dudu ga je neprestano mučila moleći ga:

    – Cher petit orcle, chantez je vous en supplu.

            I dobri ujak raširi note. U tom mi pritrča Dudu:

    – Dopustite, molim vas, da ga prati tetka, koja vrlo dobro zna njegove skokove i pogreške u taktu…U prvi mah s njim je nemoguće harmonično pevati.

      Stara kneginja značajno me pogleda i uputi se klaviru. Stari knez pevaše onako kako je čuo pesmu i poče se sve više oduševljavati. Njegov način pevanja bio je jedinstven; kod njega je sve bilo recitativ, a kod italijanskih operskih arija koje je najradije pevao, tako je gestikulirao, da je uvek oko njega morao biti poširok krug. (…)

     Sa svoga italijanskog putovanja doneo je svojim sinovicama po jednu svoju fotografiju. Na fotografiji koju je dobila Dudu on beše napisao: „Najlepši čovek svoga stoleća“. A Dudu nije mogla govoriti od silnoga smeha. Na posletku, zapita ga:

    – A zašto si mi baš to napisao?

    –  Zar misliš da ću ja promeniti svoj ukus zato što sam najstariji?

 U ODESI, U KORIST SRBA

JEDNA od interesantnih beleški Natalijine guvernante je i ova.

    U to vreme u prostorijama Odeske berze bio je sjajan i po gotovu veličanstven bazar u korist Srba. Dame iz visoke i najviše aristokratije primiše se s voljom toga posla. Davati su najskupoceniji predmeti, a mnoge skupocene stvari radile su ženske ruke.

TOLSTOJEV STVARNI JUNAK RAJEVSKI

SNAJA pukovnika Nikolaja Rajevskog – junaka Tolstojevog romana „Ana Karenjina“ – potiče iz kneževske porodice Gagarin, Natalijina rođaka. Zvala se kneginja Marija Gagarin, a bila je udata za Nikolajevog mlađeg brata Mihaila, sa kojim je imala četiri sina i šest kćeri.

Zato, ne čudi što je Natalija kao kraljica ulagala velike napore da pomogne svojoj rođaki, grofici pa kneginji Mariji (Gagarin) Rajevski, da sazida spomen-crkvu u Androvcu u čast i spomen na svog devera i srpskog junaka, pukovnika Rajevskog. Na mermernoj ploči na severnom zidu hrama piše: Trudom i nadzorom Episkopa niškog g. Nikanora Ružića o trošku ktitorke plemenite gospođe Marije Rajevski ozidan je ovaj sveti hram i osvećen 2. septembra 1903. god. Tri meseca od ubistva svog sina kralja Aleksandra Obrenovića u Majskom prevratu, u vreme svog zamonašenja, kraljica Natalija je završila i tu svoju dobrotvornu akciju…

  LAŽ BEČKIH LISTOVA

AUTORKA citiranih memoara – stvarna, a ne, kako ćemo sada videti, izmišljena Natalijina guvernanta, među lažima bečkih listova razotkrila je i ovu.   

U vreme onih dogđaja u kraljevskome dvoru u Beogradu, u Beču su neki listovi doneli beleške o kraljičinim srodnicima, koje ili su sasvim izmišljene ili su potekle sa nedovoljnog obaveštenja. Po tim beleškama, kraljicu Nataliju vaspitavala je neka tetka Karago koja, u koliko ja znam, nije nikad ni postojala. Po tim bečkim listovima govorilo se i o majci kraljičinoj, koja je, vele, živela u Kišinjevu. Međutim, svakć}e se u Odesi sećati da su mlade Keškove ćeri pune dve godine nosile crninu, i to prosto ali elegantno crno odelo, da su se svi tome čudili. Na tome odelu, koliko se sećam, nije bilo ni traga od kakvih čipaka ili ukrasa. U tome su se odelu one pojavljivale i u salonu i na šetalištu. Kad god su gde izlazile, imale su crn veo do zemlje.