SAMA O SEBI: „BOGINJA, PA BEDNICA…“
Do sada se gubi trag još brojnim dragocenim memoarskim beleškama, pismima i podsetnicima kraljice Natalije. Čuvaju (li) se u privatnim arhivima u Francuskoj, Švajcarskoj, severnoj Italiji…?! Srbiji?
Piše: Milorad Bošnjak
TAJNE bilo koje bivše ili aktuelne vladarske, krunisane porodice na oduvek geopolitički i geostrateški najvažnijem tlu Evrope, razjašnjavaju se polako, doduše ne onako brzo i „bistro“ kako bi to htela najšira javnost. Pa i srpska. Ali ipak, i istina o svima njima, ma kakva da je, kom se ikada ili nikada interesno sviđala ili ne, kao što voda kroz svoje bespuće, nađe svoj put.
Sporije, uprkos interesu srpske javnosti „teče“ istina o vladarskim Obrenovićima, jer je od krvavog masakra u Majskom prevratu 29. maja 1903. nakon njih i ona sistematski ubijana! Kako u režimu dinastije Karađorđević, nasilno uspostavljenom atentatom na kralja Aleksandra Prvog Obrenovića Petog i na kraljicu Dragu, tako i u vreme postojanja bivše SFRJ i kasnije.
U ovom istraživanju, tragamo za javnosti malo znanim mukama kraljice Natalije Obrenović – prve srpske novovekovne kraljice nakon Nemanjića, u njenom nezasluženom prisilnom političkom i bezbednosnom progonstvu iz Srbije, u Francuskoj. Kako smo već objavili, ona se u Parizu, ubrzo iza Majskog prevrata, revoltirano iz svoje izvorne pravoslavne vere zamonašila u katoličku.
Poslednje pismo uoči prelaza iz svetovnog života u sakralni
SVOJE poslednje pismo i slovo, kraljica Natalija je, neposredno uoči te svoje odluke, vrlo čudne i zanimljive evropskim dvorovima, hrišćanskim crkvama i javnosti Evrope, pa i Kraljevine Srbije – uputila svojoj vernoj prijateljici Mici, supruzi srpskog ministra Novakovića. Taj bračni politički par je, koliko se zna po ono malo arhivskih akata, a i sama kraljica Natalija ih je u svojim spisima do svog zamonašenja potvrdila – da je nad njenom sudbinom bdeo u svim kritičnim momentima, što podrazumeva sve vreme uoči i posle njenog nasilnog progonstva iz Srbije, gde god je Natalija usputno bila, sve do Francuske. Tragamo i za tim dragocenim aktima.
Ovo izvorno, javnosti manje poznato objašnjenje Natalijinog raskida sa njenim svetovnim životom i prelazom u sakralni, citiramo u celosti. Bez ijedne naše intervencije u tom dokumentu.
Bijaric, 20. juna 1903.
Cenjena prijateljice, mila Mico!
Od trenutka kada sudbina čoveka zavisi od volje pojedinaca, prestala je svaka klica čovekoqublja da niče u srcima qudi. Zlo koje se rađa ne potiče od danas, porod je zla koje se rodilo davno, od matere zlobe i oca zavisti.
Šta sam ja? Najveća nesrećnica koja ugleda svet – na grobu muža nema moje suze, na grobu sina nema moga celivanja… Ne, ti ne možeš znati koliko je bolova jedan od tih bola, koliko suza bi poteklo iz očiju da mogu plakati, ali je izvor mojih suza presušio, usahnuo, i ja žalim bez suza ali sa duplo većim bolom.
Gledala sam sliku Aurijevu, kako hijene raznose mrtvu lešinu lavčeta, a lavica se bori za ostatak njenog čeda. Tada još ne pojmih bol matere, a sada ga znam.
Hijene rastrgnuše moje čedo, zverovi ga razneše olovom i nožem, a ja to mirno gledah jer oni mi vezaše ruke rečima: „Naš je on kralj“! Njihov kralj?! Ali, on je moje dete, moja krv i meso, moje neprespavane noći, moj dah.
Ja sam svoj život počela kao boginja, završavam ga kao bednica. Moju glavu je kitila kraljevska kruna, sada će je kititi kaluđerski pokriv.
Zbogom, Mico! Pomoli se Bogu za Sašu, a zaboravi njegovu nesrećnu majku! Pisma i pribeleške koje ti šaljem, uzmi u svoju svojinu jer ja prestajem deliti prava sa svetom.
Natalija.
Ko i gde čuva akte?!
KRALJICA Natalija je u tragično doba svog progonstva i svog najtežeg majčinskog gubitka, pre momenta svog zamonašenja, ne računajući ovaj poslednji, doslovno citirani, ispisala veći a još neutvrđen broj pisama, podsetnika i beleški, za koje nije teško pretpostaviti da su dragoceni istoriografski i politikološki dokazi. Njima se, po našim dosadašnjim saznanjima, ne gubi trag. Po našim diplomatskim izvorima, ti tekstovi nisu uništeni u istorijskim i političkim burama, nego se čuvaju u strogo čuvanim arhivima u Francuskoj. Po dva izvora, i u severnoj Italiji i u Švajcarskoj. Ima i pretpostavki stručnjaka, da ih ima i u privatnim arhivima u Srbiji, što je manje verovatno.
Taj naš istraživački trag nas, zbog iskrenog poznanstva sa izuzetno časnim osobama, vodi prema tim izvorima. O tom će, prema njihovim dostupnim nalazima, biti reči u dolazećem vremenu.
O kraljici Nataliji – u Srbiji, u godini 1941. njene smrti
POKUŠAJ analize životopisa kraljice Natalije Obrenović, od ubistva njenog sina kralja Aleksandra 29. maja 1903. do njene smrti 5. maja 1941. objavio je beogradski časopis „Obnova“, u broju od 29. jula 1941. godine, posvećenom kako je navedeno, upravo njenom „in memoriam“. Tekstopisac Arsen Mihailović se poziva na merodavna francuska svedočanstva.
…Kraljica Natalija nije uopšte nikada uzela veo, ona nije postala kaluđerica. Ona i posle 1918. godine drži ložu u ponekom ozbiljnom pariskom pozorištu, letuje u banji Aršambo, čita novine, putuje po Italiji – gde naročito voli Florenciju. Ide po muzejima u Parizu, viđa se i na velikim bulevarima, jer ona nije rođena za asketsku pogrušenost i potpuno odricanje sebe.
Svet se još 1937. godine razmicao pred njenim dostojanstvom, frapiran staturom i otmenošću te lepe starice u dubokoj crnini. „C’est la Reine de Serbie“ – govorili su na bulevaru Sen Mišel. Parižani koji su je pozdravljali i kojima je ona otpozdravljala, kraljevski kao nekada u Beogradu, gde je pred njom Koklen igrao Sirana i gde su veliki ručkovi i čajanke u dvoru činili, da se uvek oko nje igra, zabavlja i čavrqa, dok bi ona bila centar jednoga sveta.
Podsetimo javnost, da citirani tekst datira iz početnog doba nacističke okupacije Srbije.
Umesto svoje titule, kraljica štiti– konje…
O KARAKTERU kraljice Natalije u njenom egzilu u Francuskoj, svedoči i mnogo naizgled sasvim običnih detalja, koji su se pročuli širom Evrope, a u Srbiji mnogo manje. Ovo je jedan od njih, o njenim upornim postupcima protiv nečoveanskih postupaka prema životinjama, o čemu su za njenog života pisali francuski listovi. Oni su je većinom zvali La Reine Serbie. Kraljica Srbije.
Jedne zimske večeri januara 1929. La Reine de Serbie izlazi iz takta na uzbrdici bulevara Sen Mišel. Neki pijani kočijaš nemilosrdno tuče dva bedna konja, i kraljica Natalija staje u njihovu zaštitu, došavši u sukob sa surovim fijakeristom. On tada počinje njoj za inat još strašnije da tuče svoju kljusad, a Natalija Obrenović sa svojih sedamdesetpet godina odlučuje da još jednom iziđe na `žvotnu scenu i otima bič kočijašu.
Pijani čovek se najpre opire nepoznatoj starici, zatim zamahuje i šiba svojim prljavim bičem kraljicu Nataliju, uz pogrde koje joj dotle nikad nisu bile upućene. Starica posrće, ljudi i žene pritrčavaju vičući: C’est laReine de Serbie! (Ovo je kraljica Srbije!) – spašavajući je od daljih udaraca.
Posle tri dana, sva pariska, pogotovo tada brža i bolje finansirana katolička štampa, pisala je o ovom postupku kraljice Natalije prema bespomoćnim konjima naspram ljudima, koji je prerastao u incident – kao o novom martirijumu majke Aleksandra Obrenovića.
Natalijin postupak u zaštiti konja pročuo se i do Vatikana, koji je bio patron njenog monaškog ostatka života u katoličanstvu naspram pravoslavlja, posle tragedije njenog sina i dinastije Obrenović. Upravo i ubrzo iza tih incidenata sa kočijašima u Parizu, kardinal Di Boa dolazi da joj u ime pape izrazi najdublje poštovanje. Prefekt Pariza lično joj podnosi izvinjenje za izvinjenjem, što lično, što zvanično i javno. Listovi francuske prestonice o tome pišu:
Pariz defiluje kroz njeno predsoblje, da izrazi gnušanje prema jednoj nesrećnici Šekspirovskog formata.
U toj opštoj gunguli, do kraljice uspeva da dođe i jedan novinar, nekakav grof, koji želi intervju. On provocira u svojim pitanjima, podseća na 1903. godinu. Hladno, nesrećna kraljica i mati mu odgovara:
– Gospodine, ja sam sve zaboravila, da bih mogla sve oprostiti!
Audijencija je, dakle, bila završena, intervju promašen, ali je pala jedna reč i zanavek spuštena jedna teška zavesa na jedan lični roman.
Inficirala se boginjama negujući srpske ranjenike!
UZ svako divljenje kraljici Nataliji Obrenović, francuski a za njima još neki evropski mediji, u žiži Velikog rata, objavili su i ovo:
U njenoj staračkoj odlučnosti, štampa je podsećala kako je kraljica Natalija za vreme Prvog svetskog rata negovala ranjenike, kako se i sama bila inficirala boginjama negujući srpsku siročad u sali jedne bolnice u Latinskom kvartu, koju je sama izdržavala.
