Sinoć su, pred prepunom salom Doma kulture u Gornjem Milanovcu, predstavljene Pranjanske razglednice, knjiga kolumni i tekstova Gorana Trifunovića, novinara portala GMinfo, koji je preminuo prošle godine.
U Pranjanskim razglednicama, nazvanim imenom njegove kolumne na portalu, sabrano je 150 njegovih tekstova na aktuelne teme, koje je pisao poslednjih godina.
– Kolumne i komentare u redakcijama pišu ponajbolji novinari. Obrazovani ili samoobrazovani, svejedno, ali dobrano upućeni u ono o čemu pišu. Čitajući „Pranjanske razglednice“, moramo zaključiti da je Goran bio dorastao tom poslu. Naslovi poput pomenutih „Varljivog leta“ i „Laže i paralaže“, potom „Lepota poroka“, „Diližansa snova“, „Majstorska radionica“, „Hvala, braćo, drži, tata“, „Tri palme na otoku sreće“, svedoče o njegovom interesovanju za filmsku, književnu i pozorišnu umetnost. U njegovim tekstovima nailazimo na Šantića, Vojislava Ilića, Disa, Zafranovića, Veljka Bulajića, Dušana Kovačevića, nezaobilazni su Nušić i Domanović. Goran pravi komparacije i vešte aluzije na njihova dela, hteći da kaže kako se mnogo štošta ponavlja i u savremenom životu, bilo kao komedija, bilo kao farsa – rekao je na promociji Boško Lomović Goranov kolega novinar i urednik.
Lomović je i dodao da Goran nije imao literarne ambicije, ali su one, ipak, ostvarene u njegovim tekstovima, pre svega u onima koji su poput malih priča, pomalo čehovljevskih, i reportaža. Posebno tamo gde u postupak uključuje dijalog.
Podosta je takvih naslova, a mi da ovde nabrojimo nekoliko: „Prozor“, „Dizanje“, „Proreda“, „Brankovina“, „Emir“, „Kuvano jelo“, „Raznosači“, „Proja“ i drugi.
– Da ovo nije uradio Goran, da nije zapisao (jer ako nije zapisano, nije se ni dogodilo), ko zna kad bi i da li bi uradio neko drugi. A zabeležio je neke, do tada usmene, pranjanske priče, katkad anegdotskog sadržaja; zauvek sačuvao od zaborava desetine svojih Pranjanaca, minulih i sadašnjih, iscrtavajući njihov psiho-emotivni sklop. Činio je to lapidarno, često u samo nekoliko rečenica, ali dovoljno da nam dočara karakter junaka svojih zapisa. Gotovo u svakom od 150 tekstova čovek je na prvom mestu, u središtu; držao se aksioma da je čovek svemu mera, alfa i omega. On je taj koji čini dobro sebi i zajednici, ali, isto tako, često i greši nauštrb sebe i okoline – naveo je Lomović.
Nadica Vujić Mitrović, prva urednica Televizije Gornji Milanovac, na kojoj je Goran Trifunović započeo svoju novinarsku karijeru pre 25 godina rekla je da nije u prvom momentu prepoznala njegov talenat, i da se uvek pitala kako će reportaža ispasti.
– Kada mi je rekao da će uraditi priču sa stogodišnjakom, rekla sam mu da mora da mu se obraća sa Vi – rekla je ona, i dodala: – A on je odgovorio: pa neće znati šta ga pitam ako mu kažem Vi – navela je ona objašnjavajući kako je Goran živeo u svojim Pranjanima, na obroncima Suvobora, sa svojim zemljacima.
– Ko ono prođe lenijom – pita ga starac, u sred izmontiranog snimka, a Goran okrenu glavu iz kadra, Lenka, odgovori mu, i nastavi se program, kao da ništa nije ni bilo – dočaravala je ona Trifunovićevu neposrednost u odnosima sa svojim sagovornicima.
– Čudo jedno šta može stati u čašicu rakije, razgovor preko plota, susrete u najbližoj seoskoj prodavnici, pismo Putinu, Bajdenu, Trampu, u novinarsku mantiju u kondurama, kad ljude, kako kaže, mrzi da se penju do crkve pa se ispovedaju njemu – Goranu. A ispovednik je imao veliko srce, retku bistrinu i istinsku hrabrost da čini najteže – a najteže je u svom selu biti pop – rekla je Nadica Vujić Mitrović, opisujući kako je Goran Trifunović živeo sa svojim komšijama, čitaocima, i za svoje čitaoce.
Citirala je njegovu rečenicu, kojom je sam najbolje opisao svoju misiju – Misli li neko da je ovo pisanje lako po mozak, dušu i srce?
– Ne, nije Gorane, i nikad nije bilo. Ali znao si to, i napisao: Svi smo smrtni, i svi ćemo jednog dana da se upokojimo, a svima će da sude naša dela u nedela. Nekom na ponos, a nekom na sramotu – citirala je ona deo njegovih komentara.
– Hvala ti što si izabrao stranu koja i nas čini ponosnom – navela je prva Trifunovićeva urednica.
Goran Trifunović napisao je i dve drame, prema kojima je Milanovačko pozorište, kako se zvanično zove, postavilo i dve predstave – Dvokrilac i Gvozdenov grob, čiji je deo pred publikom izveo glumac i reditelj Branko Knežević.
Goran Trifunović (1972-2022) bio je novinar od 1998. godine. Živeo je i radio u Pranjanima, na obroncima Suvobora, odakle je redovno slao svoje razglednice portalu Gminfo. U svojoj karijeri radio je i na Tleviziji Gornji Milanovac, lokalnim nedeljnicima Takovske novine i GMpress, i jedno vreme, bio dopisnik Naših novina.
Pisao je i komentare na razne šire društvene okolnosti, bio vrstan reporter, rečima i kamerom slikao društvene, političke, sociološke i kulturološke prilike, i duboko zalazeći i razotkrivajući anomalije celokupnog društva. Cenili su ga i oni koje je sa razlogom kritikovao, a napadali jedino zavidni samozvani novinari, koji su profesiju podredili ličnim interesima.
Svojoj porodici, ćerkici Đurđi, majci Coki, supruzi Snežani i bratu Dejanu ostavio je ono najčasnije što novinar može ostaviti iza sebe – čist obraz i neukaljano ime. Ova knjiga svedok je tome.
GMinfo
