KRALJICA U TAJNOJ DIPLOMATIJI
Uprkos majčinskoj žalosti zbog ubistva sina u Srbiji, egzilu i u svom revoltiranom katoličkom monaštvu, kraljica Natalija je diplomatski, novčano i humanitarno pomagala Srbiju u Velikom ratu. Obilno je darivala i Vatikan. Zanimljivi su njeni sastanci sa vladikom Nikolajem Velimirovićem (sadašnjim svecem) i Jovanom Žujovićem, rodom iz Brusnice
Piše: Milorad Bošnjak
TEŠKO će istraživači ikada, radi istine i dobronamerne znatiželje javnosti, dokučiti sve fragmente mučne (i)storije prve srpske kraljice nakon Nemanjića, Natalije Obrenović – naročito u njenom prisilnom progonstvu u Francuskoj, koje su u Srbiji mučki režirali i izveli radikali Nikole Pašića. Zatim, u njenom zamonašenju iz izvorne pravoslavne vere u katoličku, revoltiranom zbog zverskog ubistva njenog sina, srpskog kralja Aleksandra Prvog Obrenovića Petog i kraljice Drage, u Majskom prevratu 1903. godine.
Uprkos svom razočarenju u Srbiju, koju je kao srpska snaja najiskrenije volela, i svojoj neizmernoj majčinskoj žalosti, kraljica Natalija se i u monaštvu diplomatski i humanitarno borila za spas Srbije u Prvom svetskom ratu. Kroz lične, zvanično tajne kontakte (mada kontakti kraljice monahinje teško mogu biti tajni, jer ih uvek prate određene političke i policijske službe, interesne grupe…) sa evropskim uticajnim političarima i crkvenim velikodostojnicima svih vera, te prepisku s njima.
Za srpsku javnost, interesantni su malo poznati sastanci kraljice Natalije u njenom monaštvu, sa vladikom Nikolajem Velimirovićem (sadašnjim pravoslavnim svecem!) i Jovanom Žujovićem, rodom iz Brusnice, zavičaja dinastije Obrenović. Arhivska zaostavština Jovana Žujovića i „Dnevnik Jovana Žujovića – neobjavljeni rukopis“ svedoče o ogromnoj pomoći kraljice Natalije Srbiji u Francuskoj, ali i Vatikanu…
Jovan Žujović: Socijalista, pa radikal, radikal samostalac i republikanac!
BIOGRAFIJA Jovana Žujovića (1856-1936) vrlo je interesantna. Bio je istaknuta ličnost srpske nauke i politike, kao još mnogi iz njegove porodice. Rođen je 18. oktobra 1856. u Brusnici kod Gornjeg Milanovca, kolevci vladarskih Obrenovića. Tada je Mladen Žujović, njegov otac, bio pomoćnik načelnika Okruga Rudničkog. Jovan je gimnaziju je završio u Beogradu, a na Velikoj školi matematičko-prirodnjački odsek Filozofskog fakulteta. U Parizu diplomira na Antropološkoj školi i Prirodnjačkom fakultetu, odeljak za „jestastvenicu“ kako se u Srbiji tad zvala ta nauka.
Radio je u prirodnjačkim laboratorijama za više studije. Još od gimnazije, aktivno je govorio francuski, ruski, nemački a služio se engleskim jezikom. Bio je profesor Velike škole u Beogradu, poznati geolog, član francuskog, mađarskog i hrvatskog (!) Geološkog društva, zatim član jugoslovenske, srpske i mađarske Akademije nauka. On je utemeljivač moderne srpske geologije! Inicijator je osnivanja Muzeja srpske zemlje, osnivač Francuskog književnog društva, član Srpske književne zadruge. Bio je rektor Univerziteta i predsednik Srpske kraljevske Akademije.
Angažovao se i u srpskoj politici. Prvo je bio socijalista, pod uticajem svog rođaka Živojina Žujovića, za koga je Svetozar Marković pisao da je prvi srpski socijalista. Zatim radikal, pa član Samostalne radikalne stranke sa Ljubom Stojanovićem, Jašom Prodanovićem, Radojem Domanovićem i drugima. A na kraju – republikanac! Bio je poslanik, ministar i diplomata.
Supruga mu je bila Stana Bučović, prijateljica i dvorska dama kraljice Natalije, ćerka Koste Bučovića, ađutanta kneza Mihaila Obrenovića. Stana je umrla rano, u 25. godini života, posle pet godina braka sa Jovanom. O njegovoj doživotnoj privrženosti Stani, našli smo priličan broj arhivskih dokumenata, koji su važni kao dragocen izvor podataka o mnogim srpskim (ne)prilikama i ličnostima, koje bi takođe vredelo posebno naučno obrađivati. Porodica Žujović je imala posede u Nemenikućama kod Mladenovca, gde je Jovan imao svoje malo imanje i vilu „Stana“. Jovanov deda po ocu, Milenko, i njegov brat Jovan učestvovali su u oba srpska ustanka protiv Turaka – i 1804. i 1815.
Jovanov otac, Mladen, bio je izraziti obrenovićevac – kod knjaza Miloša gardijski oficir, kod kneza Mihaila ađutant, za druge Miloševe vladavine načelnik vojni. I sam je ostavio interesantan dnevnik, u koji je autor ovog rada imao uvid.
Jovan Žujović je bio veliki prijatelj i poštovalac kraljice Natalije. Sačuvano je dosta arhivske građe i o njegovim čestim kontaktima sa kraljem Milanom, docnije i sa kraljem Aleksandrom Prvim Obrenovićem, nešto i sa knezom Aleksandrom Karađorđevićem (osnivačem Gornjeg Milanovca, tada nazvanog Despotovica, po istoimenoj rečici koja ga preseca) pa i sa kraljem Petrom Prvim Karađorđevićem, sa kojim je, prema svojim beleškama i kazivanjima savremenika, stajao u lošijoj komunikaciji. Nadasve, družio se sa nesrećnim princom Đorđem, starijim sinom kralja Petra, koji se pod još sasvim nerazjašnjenim okolnostima odrekao svog prvenstva na prestolonasledstvo i prepustio ga mlađem bratu Aleksandru, ubijenom u Marseju oktobra 1934. godine.
Iz memoarskih rukopisa Jovana Žujovića, prenosimo delove samo onih dnevničkih spisa, koji govore o kraljici Nataliji Obrenović, u već poodmaklo vreme njenog progonstva u Francuskoj.
Kuražnija od mene!
- juni 1915. Pariz: Gospođa Mason je velika prijateljica kraljice Natalije, viđa je često, omršala, malo jede, pobožna je, čini mnoga dobra dela, obilazi ranjenike. G. Mason (Frederik, francuski akademik, prim.M.B.) reče da je od nje dobio obaveštenje o Srbiji i Banatu, da je za vreme rata ostala bez para jer mnogo daje, a njen kapital je u Beču.
- juni 1915. – Monsinjor Bodrijan (tada, rektor katoličkog univerziteta u Parizu, prim. M.B.) viđa kraljicu Nataliju, hvali njena dobročinstva. Pita, da li se interesuje za Srbiju, kako je podnela ubistvo sina…?
- oktobar 1915. – Idoh kraljici Nataliji. Kuražnija je od mene.Pisaće italijanskoj kraljici, da sprema pomoć u hrani itd, za begunce koji bi iz Srbije stigli u Crnu Goru. Veli, da će opet opat Pulen organizovati službu, i skupljaće priloge za Srbe.
- novembar 1915.– Kraljica Natalija, pretpostavljajući moje očajanje, piše mi pismo okuražavajuće. Veruje u spas Srbije i sreću novog pokolenja, koje prolazi kroz ove patnje.
Vladika Nikolaj kraljicu Nataliju moli za misiju u Engleskoj
JOVAN Žujović u svojim dragocenim spisima dalje doslovno piše:
- novembar 1915. – U 6,30 sa ocem Nikolajem Velimirovićem (decenijama posle smrti proglašenim za sveca, prim. autora) bejah kod kraljice Natalije. On joj predloži da ide u Englesku i radi za Srbiju, naročito u katoličkim krugovima, osobito možda kod Iraca. Ona izjavi gotovost da učini uvek sve što može, ali uvek bez isticanja, jer joj odnosi ne dopuštaju da se zna mnogo za njen rad.
Obeća da će otići i u Englesku, ali ne odmah, već posle dva-tri meseca, kada tamo budu njeni poznanici preko kojih može dejstvovati. Sada, zimus, su na jugu. Ponudi Nikolaju preporuke za lorda…, ledi… i popa… (Žujović imena ovih ličnosti drži u tajnosti – zbog diskrecije, špijunaže? – ne zna se, prim. M.B.) što on sa zahvalnošću prihvati. Dade mu svoj primerak knjige Kuniberta da iz njega ispiše mesta o odnosima Srbije i Engleske za vreme knjaza Miloša, i preporuči da se za Engleze napiše sada koji članak o tome.
Kada joj Nikolaj reče: – Sve je plemenito, dobronamerno što radite za pojedinačne nevolje, ali bi bolje bilo da se sasvim posvetite našoj nevoljnoj Srbiji.
Ona brzo odgovori: – To ne mogu i kad bih htela, položaj mi ne dopušta. Ali ću ipak uvek činiti sve za nju, jer je volim, jer najviše ona zaslužuje, jer je Srbija najbolja zemlja na Balkanu.
Za Konkordat – protiv Austrije
KRALJICA Natalija se angažovala i oko Konkordata sa Vatikanom, dobro znajući da će taj sporazum veoma štetiti Austro-Ugarskoj. Žujović je o sastancima s njom na tu temu zapisao:
Reče, da je povodom Konkordata imala priliku da učini uslugu Srbiji, o kojoj znaju samo tri-četiri ličnosti. Ja je izazvah da da to ispriča ocu Nikolaju. Tada ona ukratko reče, da je monsinjoru Bolou (kardinalu, prim. M.B.)preporučila da zamoli kardinala Feratiđa da dejstvuje na papu za skori potpis Konkordata, protiv čega je radila Austrija. Natalija je još kazala:
– To je bilo nužno Srbiji, to je korisno za katoličanstvo, to je protiv Austrije. Dakle, tri razloga imadoh da se umešam. Kardinali tražiše, da tu želju napišem, što ne htedoh učiniti, opet da se javno ne ističem. Kada mi Bolo javi da je misiju izvršio, napisah mu zahvalno pismo, koje je on posle dostavio Rimu, da potvrdi moje interesovanje za Konkordat.
- novembar 1915. – I novinske i privatne vesti rđave. Otac Nikolaj mi reče da će sutra u Englesku. Hteo bi imati preporuke od kraljice Natalije. Kad odoh kraljici Nataliji, reče mi da joj glavna prijateljica nije sada u Londonu, a da će pismo za lorda H… poslati mi večeras ili sutra ujutru.
Pred ručak sa Jakšićem i Spirom Poznanovićem, Nikolaj mi reče: – Ja ne znam hoće li biti asne od moje posete kraljici Nataliji, ali ću vam večno biti zahvalan što ste me k njoj odveli da je poznam. To je žena izvanredna po znanju, pameti, stradanju i snazi kako ga podnosi. Ja ću opisati njenu ulogu u potpisu Konkordata i u svoje vreme to objaviti. Sada nije vreme da se o njoj govori.
Kraljica o vladici Nikolaju
(…) Danas mi kraljica reče da joj seNikolaj učinio pametan i simpatičan. – Ama, zašto reče da je porekla arabskog ili arapskog, saracenskog? – rekoh ja. – Ali, ne znam tačno od kuda to verovanje u familiji Velimirović – nastavlja Žujović, i dodaje:
- novembar 1915. – Danas je mesec dana kako se vratih iz Londona. Najteži mesec u životu Srbije, jer je stara naša Srbija zauzeta Nemcima i Bugarima. Kraljica Natalija sama sobom donela u hotel pismo u kome mi se izvinjava što juče nije dospela napisati preporučena pisma za oca Nikolaja. Preporučuje da večeras odem u crkvu Saint Nicolas de Chardonnet i molim se Svetom Nikoli, čija intervencija kod Boga pomaže naročito Rusima i Srbima. Otići ću, jer i sam, bez tog podsticaja, svraćam u crkvu s većim pijetetom no igda.
- decembar 1915. – Kraljica Natalija mi pročita koncept pisma za engleskog episkopa Vogana, u kome razlaže da Srbija nikad nije bila niti želi biti poslušnica Rusije.
Kraljičino pismo episkopu Voganu objavićemo u idućem nastavku ovog rada.
