Za njih vam treba samo domaća cigla i blato: Miroslav je jedan od poslednjih Mohikanaca svog zanata

Iako ih je u današnje vreme sve manje, furune su nekada bile neizostavan deo svakog domaćinstva, a ukoliko bi vas put naveo kroz srpska sela na svakom ćošku ste mogli da vidite malu zidanu kućicu koja se puši.

Nekada je u svakom selu postojao i po jedan majstor koji je znao da bez grama gvožđa i samo od prirodnih materijala sazida kućicu u kojoj nastaju specijaliteti prste da poližeš.

Teme za vas

Sada se oni mogu nabrojati na prste jedne ruke, a jedan od poslednjih Mohikanaca ovog zanata je Miroslav Žužović.

– Prvu sam furunu sagradio za moju dušu, da imam gde prase da okrenem, za koju nisam dobio odobrenje ni od oca, a ni od komšija da se to tako radi. Morali smo da je prepravljamo i dorađujemo te davne 1984. godine, ali ta moja furuna i do danas radi besprekorno. Iz nje je izašlo na hiljade pečenih prasića – priča Žućo.

Ostao je dosledan tome, da se pećnice prave od materijala kojim su se furune gradile vekovima unazad, od pečene cigle i blata.

– Zna stari narod šta je najbolje. Najbolje je da je cigla koju ugrađujemo nepečena i zdrava, starinska prava. Pa se to sve zajedno sjedini, pa se peče i po nekoliko sati. Pomoću gline, mi na furuni sve hermetički zatvorimo, jer ne sme da ima propust i da para ili toplota prolazi. Onda ide lakši deo, da ispunim gazdine želje, kolikih će dimenzija i u zavisnosti koje želi najveće prase ili jagnje da stavi – dodaje.

Kako u svemu postoje standardi, tako i u ovom zanatu. Prosečna visina svodova mora biti oko 120 centimetra i potrebna je prava veština ozidati nakrenut zid.

– Kada se radi ovaj posao, to ne sme da se suši, zato ga ubrzavamo, savijamo letvice koje gazda spremi, kao podlogu da se slučajno građevina ne bi obrušila. Na osnovu mog iskustva kada se sve to uklopi, ja dajem garanciju na vek trajanja od 50 godina – poručuje ovaj vremešni majstor.

[wpcc-script type=”application/ld+json”]

(Telegraf Biznis/Rina)