Deka Radiša kao dete bio bolešljiv, pešačio 10 km zbog škole, ranjen je dva puta, a sad slavi 100. rođendan

Foto: RINA

Deda Radiša Gačić iz sela Lozanj najstariji je stanovnik Gornjeg Milanovca i ovog februara proslavio je jubilarni, stoti rođendan. Čitav vek od rođenja dočekao je bistrog uma i dobrog zdravlja, samo su ga, kako kaže, noge izdale. Savet za dug život nema, mada veruje da za okruglu 100 – u svećicu na njegovoj torti može da zasluži i svojim precima.

Rođen kao četvrto dete u porodici Gačić iz Loznja, dva meseca pre planiranog termina u detinjstvu je bio slabog zdravlja, ali to ga nije sprečilo da ide u školu i stekne osnovno obrazovanje. Završio je četiri razreda osnovne škole Gornjim Banjanima i svakodnevno je pešačio deset kilometara – pet u odlasku i pet u povratku iz škole. Nakon završenog školovanja obavljao je na imanju sve poljopivredne poslove bez izuzetka. Onda je počeo rat.

Bile su to strašno teške godine, mnogo. Uvek se strepelo za život. Ubrzo nakon početka rata sam mobilisan. Ranjavan sam dva puta tokom rata, da ne nabrajam sve nedaće i teškoće sa kojima sam se suočavao. Bilo je to veoma teško – kaže Radiša.

Radišina porodica bila je skromna, ali vredna. Deda i otac bili kolari, pa se podrazumevalo da će i on nastaviti porodičnu tradiciju. Radiša pamti i te posleratne dana kada se išlo u nadnicu i teško zarađivalo. Njegov otac je neretko odlazio i u kačerski kraj kako bi zaradio za porodicu. Iako su bila teška vremena i skromno se živelo, Radiša kaže da se ni u čemu nije oskudevalo, a što je najvažnije nikada nisu bili gladni .

– Posle oslobođenja polagao sam i sam kolarski zanat, a imao sam i svoju radnju. Bavio sam se istovremeno i zanatom i zemljoradnjom, čitavog života sam dosta radio. Nikad mi nije bilo teško. I sad mi je najžalije što ne mogu da privredim – kaže ovaj stogodišnjak.

Vek koji je proživeo doneo mu dosta lepog, ali i puno bola. Izgubio je dva sina i suprugu. Pre 4 godine zbog zdravlja morao je da napusti svoj Lozanj i život nastavi u Gornjem Milanovcu. Kaže da je telom tu, u gradu a da mu duša i dalje živi u Loznju. Kada zatvori oči, vidi prijatelje, ljude koje je voleo, sa kojima je radio i provodio dane. Ti trenuci ga čine srećnim.

(Telegraf.rs)

Podeli ovaj članak sa ostalim prijateljima