“Kad čujem da mi tepaju “Veprić”, meni bude nekako milo”: Ovde žive porodice s prečudnim nadimcima

Ako vas put nekad navede kroz gornjomilanovačko selo Donja Vrbava, koje se nalazi na obroncima Rudnika, izgledaće vam kao i svako drugo tipično srpsko selo, ali u njemu žive neobični ljudi. Samo tu možete sresti Vepra, Đavola, Kurjaka, Kerine, Kukavice, Ovna, Zeca i Kozu. Kako? Tako što se ovde svi muškarci znaju isključivo po nadimcima, neretko ih dobijaju i cele familije, a kao kulturno nasleđe čak se i prenose sa koleno na koleno.

Preporučujemo

– Nema imena dok ti ga ne da selo. Naši ljudi su bili poprilično vickasti pa su svima udelili nadimke. Samo jedan čovek nije imao nadimak i on je umro. Ako neko dođe sa strane i pita ko je Rajica Milošević, ne znam da li će vam iko znati odgovoriti, ali ako kažete da tražite Šloga, svi će vas uputiti na moju adresu – priča za RINU ovaj domaćin koji je nadimak dobio po ocu.

Bolje da te udari šlog, nego on

-Bio je krupan, spretan i odmeren čovek, pa su pričali – bolje da te udari šlog, nego on – dodaje Rajica.

Neki nadimci su lični, neki porodični, a neki pogrdni. Međutim, niko se ovde ne ljuti kad ga nazovete Guskom, Svrakom ili Gavranom – navikli su.

– Mom dedi nadimak je bio Vepar, i mene tako danas zovu. Nikad mi to nije zasmetalo, još kad čujem da mi neko tepa „Veprić“ meni bude nekako milo – kaže ovaj meštanin Donje Vrbave.

Svi ti nadimci stvaraju brojne komične situacije u telefonskim imenicima, na sudu, a najteže je novim poštarima koji prvo moraju na kurs obuke, da bi shvatili ko je ko, pa tek onda mogu po selu da dele poštu. Sve te priče sa osmehom na licu, uz domaću slaninicu i čašicu rakije prepričavaju se u seoskoj kafani pod nazivom “Mehana”.

U Donjoj Vrbavi stanovništvo je pravoslavno, ali ako gledate po nadimcima ima tu različitih nacija. Tako da u selu možete sresti i kafu popiti sa Rusom, Švabom, Japancem i Turčinom.

– Deda moj je imao mnogo dece i svi su porodično pekli prase za Božić. Malo su okretali ražanj, malo su pili i deda je zaspao. Deca kad su to videla, prase su malo po malo pojela i za Božić nije ostalo ništa. Tada su bile retke prilike da se može jesti pečenje, samo za velike praznike. Kako su prase pojeli na Badnji dan, svi su rekli – kakvi ste k’o Turci, čak ni taj dan niste postili. I nadimak je ostao, ja ga sa ponosom nosim jer me podseća na moje pretke. Sve moje kolege me po njemu znaju – priča Rade Marinković zvani Turčin.

Čiji otac je mami “zabiberio” taj je biber, crnoputi su Pomračine i Uglješe, a posvađana braća dobili su nadimak Kučke. Žene u ovom selu nemaju druga imena, ali ih zovu po nadimcima muževa.

O ovom kulturnom fenomenu Muzej rudničko-takovskog kraja izdao je i knjigu, a trogodišnjim istraživanjem bavile su se Vesna Ćurčić i Đurđina Antonić. U toj knjizi se navodi da u selu od oko 500 stanovnika ima preko 200 nadimaka, a neki su nastali čak pre više od jednog veka.

(Telegraf.rs / RINA)