Koji deo eurokrema je bolji, crni ili beli? Čovek koji ga je stvorio konačno otkrio istinu

Za sve palačinke koje ste pojeli sa “eurokremom” za sve polemike da li je bolji crni ili beli deo, za taj deo detinjstva, vojske i život, koje je obeležio krem koji su mazali svi u bivšoj Jugoslaviji, zalužan je jedan čovek – Jovan Tomović, piše Nedeljnik.

Tomovića koji danas ima 87 godina, u Gornjem Milanovcu, gde već 60 godina živi u porodičnoj kući, svi znaju jer je od njegove odluke da kupi licencu za “eurokrem” od italijanske kompanije “Gandola” te 1970. godine, korist imao ceo ovaj grad, ali i okolina. A krem je bio od onih proizvoda koji su simbol Jugoslavije.

– Stotine miliona palačinki je namazano “eurokremom” – kaže Tomović.

Ali, kao što se raspala ta zemlja, tako više ni ovaj eurokrem nije kao onaj stari, reći će odmah na početku razgovora.

– Kad bi se u nekoj stručnoj laboratoriji analizirao proizvod, videlo bi se da nema veze sa onim eurokremom od pre 30 godina – tvrdi Tomović.

ZBOG NJEGA STE NAVUČENI NA “EUROKREM”: Evo ko je čovek koji ga je doneo u Jugoslaviju

Nekadašnji prvi čovek PIK “Takovo”, koji je na tom mestu bio skoro tri decenije, pričao je o fenomenu “eurokrema”, upravljanju fabrikom, prijateljstvu sa porodicom Gandola od koje je pre skoro 50 godina kupio licencu, susretima sa političarima tog vremena, ali i o tome kako je zbog prijateljstva sa Ivanom Stambolićem i Osme sednice ostao bez posla.

KUPOVINA LICENCE

“Fabrika u Gornjem Milanovcu namenjena preradi voća stalno je bila na ivici. “Takovo” je imalo bedne plate, jedva smo preživljavali. Stalno sam tražio neki proizvod u inostranstvu, jer sam znao da na našem tržištu ne možemo da nađemo, i da što pre počnemo da radimo. Putovao sam po svetu i Italija mi se učinila u prehrambenoj industriji najjačom od svih zemalja. Stalno sam donosio uzorke.

Jednostavno uđem u supermarket i kupim, sa svakog puta sam donosio deset do 15 kilograma uzoraka. I kad sam jednom doneo “eurokrem”, to nam se učinilo dosta prihvatljivim. Pronašao sam firmu koja je proizvođač i otpočeo razgovore. A bilo je jako teško, jer niti sam ja znao taj posao, niti moji inženjeri. I kad su pregovori skoro bili gotovi, kažu meni moji inženjeri: “Nije ovo ništa, ovo mi možemo da napravimo.” Ja im kažem: “Pa što niste napravili nego ja treba da idem po Italiji i teglim uzorke”! To je svojstveno nama Srbima.

Ipak, nastavili smo razgovore i došli su u Beograd vlasnik, njegov saradnik, advokat, i ugovor smo potpisali 30. septembra – kupio sam tehnologiju i ime “Eurokrem”. Kupili smo opremu kapaciteta 2.500.000 tona (godišnje). Ali ja sam se uplašio kako će sve to da ide – i proizvodnja i prodaja proizvoda za koji niko nikad nije čuo.

Zato sam insistirao da prvih pola godine njihov čovek dve nedelje mesečno bude u fabrici.

To je bio septembar 1970. godine i u Saveznom ministarstvu privrede postojao je Komitet za industrijsku svojinu i svi ugovori su morali da budu registrovani tamo. Mi smo imali velike probleme što je proizvod nosio naziv “eurokrem” i mesecima se čekalo.

Ipak smo pripadali Istoku i problem je bio to “euro”.

I pitali su na tim razgovorima da skinemo “euro”, ja sam rekao “Pa kako možemo?” I prošao je naziv na kraju.

REKLAMA SA ZDRAVKOM ČOLIĆEM

Na ekonomsku propagandu “eurokrema” utrošeno je najmanje deset miliona dolara. Mi smo platili najmanje 100 koncerata Zdravku Čoliću koje je priređivao po stadionima. On je tad imao 17 godina i tek je počeo da peva. Jedan od slogana “eurokrema” bio je da je to proizvod za mladu generaciju, a pošto je Čolić bio obožavan od mladih, mi smo plaćali i plaćali koncerte.

Ogroman trud smo uložili da proizvod “sedne” na tržište. Sami to ne bismo znali da uradimo jer se firma koja nam je prodala obavezala, da dve godine svakog meseca, po jedan njihov čovek, po jednu nedelju provede kod nas. On bi došao avionom, apavao u “Interkontinentalu” i tokom nedelje išao po prodajnim objektima, razgovaralo se sa prodavačicama, molili su ih da se proizvod ne spušta dole…

U startu je “eurokrem” imao uspeh. Ko god ga je kupio, javio se da kupi još. Odmah sam se pokajao što nismo kupili veći kapacitet, pa smo radili trosmenski, dodavali mašine da povećamo kapacitet. “Takovo” je imalo osam fabrika. Nikad nisam kupovao odjednom sve. Kupovao bih najmanju opremu i testirao proizvod da vidim kako će da prođe, kako gubitak ne bi bio veliki.

Zato smo naknadno kupili opremu za 12.000 tona za proizvodnju “eurokrema”, šest puta više nego u startu. To je bio jedan moderan proizvod koji je obogatio tržište.

Nekoliko godina smo prodavali oko 1.800 tona “eurokrema” vojsci godišnje, ali tada nisam smeo da kažem jer bi neko na osnovu toga mogao da izračuna na koliko je bilo vojnika.

Pravi “eurokrem” je izuzetno korisna namernica, pre svega za mlade ljude, jer je visokoenergetska i ima oko 5.500 kalorija po kilogramu. Veoma je koristan i praktičan proizvod. Taj proizvod je samo “Takovo” proizvodilo ko zna koliko stotina hiljada tona na godišnjem nivou za ovih 50 godina.

Ogroman porez je plaćen iz tog prometa državi, hiljade radnika su zarađivale natprosečnu veliku platu, a u Gornjem Milanovcu ima na hiljade kuća koje su napravili radnici “Takova”gde je radilo 3.800 ljudi.

Najbolje su bili plaćeni radnici na “eurokremu”. Uzmu avion 747 pa idu u Španiju pa u Grčku… Naravno, pola troška snosilo je “Takovo”. Suština je da je taj eurokrem sa svojim finansijskim efektima ostavio traga ne samo na Gornji MIlanovac već i na čitavu okolinu.

“BALTIC” VOTKA I “KIT KAT”

Čim smo došli do novca odlučili smo da kupimo licencu za “Baltic” votku. Jednog inženjera sam izmolio da mi da kontakt švajcarske kompanije koja proizvodi opremu za proizvodnju “kit kata” engleskog “union biscuita”. Kad sam ja sa njima razgovarao, rekli su mi da ne žele Jugoslaviji da prodaju licencu jer nisu nikome.

Kad sam doznao gde kupuju opremu, a svaki proizvođač opreme zna recepturu da bi napravi mašine uspeo sam da saznam i recepturu. I tako smo počeli da proizvodimo “ovo kat”, kupili smo proizvodnju i to je bio vrlo profitabilan proizvod. Ali tužio nas je “kit kat”. Mi smo se odbranili da je “ovo kat” kad se pročita naopako “TakOvo”.

Ali smo potpuno uzeli i njihovo rešenje za pakovanje. Obavezali su nas da smanjivo za 20 odsto crvenu boju na ambalaži. “Takovo ” je imalo široku lepezu proizvoda. Od Zagreba na ovamo smo prvi počeli da proizvodimo i supe.

PRIJATELJSTVO SA GANDOLOM

Porodica Gandola od koje sam kupio licencu za eurokrem obeležila je moj život. Jugoslovenska vlada je odlikovala vlasnika “Eurokrema”. To je čovek koji je počeo kao dečak sa 13 godina da prodaje kvasac. Licenca je podrazumevala da plaćamo određen procenat na prodatu vrednost. Pre dve godine je bilo minimalno a drugih osam više.

Najbitnije je bilo da kad smo svodili račune posle deset godina, bila je velika oskudica u devizama i država nije htela da se zadužuje jer je cela Jugoslavija dugovala 16 milijardi dolara. Nismo mogli da dobijemo od Narodne banke devize da platimo naknadu. Izvinjavao sam se i rekao da ćemo platiti za narednih šest meseci.

Gandola je rekao “Gospodine Tomoviću, ne treba da platite”. Svake godine me zovu, čestitaju Novu godinu. Rzmenili smo na stotine pisama tokom ovih godina. Prošle godine sam bio kod njih u poseti. To što sam ja bio je moja sreća da sam napravio kontakte sa takvom firmom. Trošili smo deset miliona čaša za “eurokrem” i jednom prilikom su me na povratku iz Italije saradnici ubedili da kupimo 100.000 kristalnih čaša i da domaćice skupljaju te čaše.

U razgovoru sa starim Gandolom ja se pohvalim o tome a on mi kaže: “Ko vas je ovlastio da zavlačite ruku u džep potrošača?! Ne proizvodite vi kristal već “eurokrem” i treba da date potrošaču najbolji kvalitet upakovan sigurno a ne luksuzno.

POLITIČARI

Mi smo imali tu sreću da nam se na lokalnom nivou nisu političari mešali. Prisustvovali su sednicama radničkog saveta i kolegijuma ali nisu nikad tražili da se nešto promeni ili ugradi u politiku preduzeća. Držali su ruke dalje od cele privrede i delimično je možda to razlog što je Gornji Milanovac važio za “privredno čudo”.

Nekoliko puta sam bio sa Petrom Stambolićem, koji je posle rata bio istaknuta figura u politici Srbije, verovatno jedno vreme i prvi čovek, i jednom mi je rekao dve stvari: “Tomoviću, ti si jako dobar direktor, ali imam dve zamerke. Jedna je da kupujete licence i da vi na taj način pod secate mogućnost naših ljudi koji rade na razvoju i tehnologijama”.

Druga je bila moj popustljiv odnos prema selu. Rekao sam da bih voleo da mi ne kupujemo licence, ali i dok naši instituti naprave nešto, to već biva zakasnelo. Smatrao sam da je pametnije da kupimo nešto što je neko pametniji već smislio i što daje dobre rezultae. Mislim da je jedina grška u tadašnjoj politici Jugoslavije bila što se bežalo od kupovine znanja.

I ti ljudi koji su imali znanje, otišli su iz zemlje. Skoro svi predsednici vlada Srbije su dolazili u fabriku. Pamtim kako mi je Kiro Gligorov, inače diobar prijatelj, pričao kako je mlad ministar finansija otišao na jedan simpozijum u London gde su bili predstavnici svih evropskih zemalja. Rekao mi je: “Mogli su da ti vežu oči i da ti znaš na osnovu izlaganja ko je iz Varšavskog bloka”.

Mi smo se hvalili posle rata koliko smo postigli, da bi na kraju jedan direktor naučnog instituta i rekao kako je sve to lepo i da se on raduje što prijatelji na Istoku postižu rezultate, ali da moraju da znaju da jedan farmer koji ima dve ovce i oni se ojagnje, njegovo stado je uvećano sto odsto a to su samo dve ovce. A farmer u Australiji koji ima 50.000 ovaca i njegovo stado se ojagnji, onda ima 50.000 ovaca i to je uvećanje od 100 odsto.

I tako ih je poravnjavao. Taj socijalistički sistem je bolovao od preuveličavanja i prognoziranja, kao i sad. Niko ne kaže šta smo postigli danas, nego šta će biti. Te priče političara su mi slične propovedima u religijima.

DRAŽA MIHAILOVIĆ I KOŠTUNICA

Video sam Dražu Mihailovića 1942. godine jer nas je tadašnji učitelj Voja Nikolić poveo da pozdravimo četničkog komandanta u kući u kojoj je tada bilo sedište Jugoslovenske vojske u otadžbini. Iako sam bio dete, sećam se dobro Draže – imao je vojnički šinjel, seljačke pantalone, jedva da je bio viskok 170 centimetra i delovao mi je nekako zapušteno, istrošen.

Na mene nije ostavio snažan utisak. Taj učitelj na kraju rata imao je čin potpukovnika, zanimljivo je kako se on veoma kamuflirao.

Za dobar uspeh u školi 1940. godine dobio sam knjigu sa posvetom darovca – Jovan Koštunica, beogradski advokat, inače otac Vojislava Koštunice. Rodom sam iz istog kraja kao Koštunica. Mislim da on nije bio čovek za politiku. Trebalo je da ostane profesor.

CENTROKOP

Radio sam u PIK “Takovo” 26 godina. Predosećao sam da će da dođe ovo što je došlo. Nisam nailazio na razumevanje kod ljudi sa kojima sam radio 10-15 godina. Stalno su govorili:” Zna se ko je ovde najodgovorniji: “Najavio sam dva-tri meseca ranije da ću da idem i nekako u to vreme su počeli da me napadaju da budem predsednik opštine Gornji Milanovac, što ja nikako nisam hteo i branio sam se, da bih na kraju pristao da budem volonter predsednika opštine, a pre toga sam bio volonter potpredsednik.

Odjavio sam se iz “Takova”, predao završni račun 1985. godine. I otišao za direktora Centrokopa u Beogradu, i bio neko vreme volonter predsednik jer sam bio dobro plaćen u Beogradu. U opštini sam primio samo dve plate.

Ali prevarili su me. Došli su kod mene kući 1985. godine bez najave, Aleksandar Bakočević, tada gradonačelnik, Lola Milivojević, član Vlade Srbije, i Bata Lukić, predsednik opštine Stari grad, da me mole da dođem u Centrokop. Rekao sam da ću doći. Nisam ni hteo da pričam sa njima o plati. Šta sam ja njima imao da pričam o plati, to je trebalo da kažu ljudi u Centrokopu.

Rekao sam Bakočeviću: “Šta ima ti da mi pričaš o plati, osim ako nećeš da me staviš na platni spisak grada Beograda! Uvek sam govorio šta mislim ako me neko nešto pita. Bio sam oštar, a imao sam prilike. Bio sam u Upravnom odboru Beobanke. Predsednik UOJIK banke, predsedavao sam skupštinama Ljubljanske banke u Beogradu. Na tim pozicijama sam govorio kako jeste i kako ja vidim stvari. I to mi se nije dobro uzimalio.

GENEKS I MIKI SAVIČEVIĆ

Pre odlaska u “Centrokop” zvao me je Miki Savičević da dođem u Geneks na mesto zamenika generalnog direktora, da vodim agrar. Ja nisam završio fakultet, ali nemam kompleks. Ne govorim nijedan svetski jezik. Imao sam taj problem da treba da uđem u najveću spoljnotrgovinsku organizaciju Jugoslavije i da ne znam da beknem.

Naučio sam italijanski da mogu da komuniciram. Drugo, video sam da Miki nije na nekoj sigurnoj stolici. Bio sam realan i zato nisam prihvatio.

PRIJATELJSTVO SA STAMBOLIĆEM

Sa Ivanom Stambolićem sam učio Ekonomsku školu u Čačku, znam ga još od kada je bio šegrt u “Remontu”. Čuli smo se telefonom i viđali redovno. Ali nikad nisam koristio poznanstvo sa Ivanom ni za šta. Nudio mi je “Da te metnem na ovu funkciju”, nisam hteo. Jednom me je zvao u zgradu Predsedništva. Ja odem tamo i pitam ga zašto je toliko nervozan. A on mi kaže:”Pa nervozan sam jer sam razgovarao sa ambasadorom Albanije tri sata”.

Ja pitam šta to znači “tri sata”. Ivan kaže: “Zato što niko sa njim nije hteo da razgoavara 20 godina”.

Onda me je pozivao nekoliko godina na ručak. I tu je uvek bilo 15-20 ljudi. Ja mu kažem: “Ivane, šta će ti ovoliki ljudi?” Drugi put me opet pozove na ručak i ja mu kažem – samo ako bude nekoliko ljudi da možemo da razgovaramo, i on kaže da će biti pet, šest ljudi. Ja dođem, opet 20 ljudi. Više nisam hteo da idem. Bilo je tih poltrona kao što ih i sad ima u svakoj partiji. Ali sad, ako ti neko nešto ne učini u partiji, ti odeš u drugu, a tad je bila samo jedna partija.

Zvalo me je sedam, osam ljudi da dođem u Požarevac gde su skupljali njih 15-20 svakog vikenda. Poslednji me je zvao Vlajko Stojiljković. Rekao sam mu :”Vlajko šta ću ja tamo?”

I sa Miloševićem sam dva-tri puta imao razgovore. On je bio vrlo isključiv.

Ivanu sam na Osmoj sednici govorio da vodi računa, rekao sam mu za Dragana Tomića… On nije slušao. I svi ti za koje je Ivan računao da će glasati za njega javili su se posle četiri časova u noć, jedan po jedan i da daju podršku Miloševiću kad su videli da će on da dobije. Ti ljudi u koje se Ivan kleo, pola tih koji su bili sa njim za ručkom.

Dva dana posle sam zvao Ivana i kažem mu: “Pa što si sad smenjen, da li su ti dobro žena i deca, kuća u kojoj stanuješ… šta sad, hoćeš da se ubiješ?” A on kaže: “Strašno su me povredili pojedini ljudi.” Ja sam mu rekao da je on trebalo da zna. I dogovorili smo se da zajedno ručamo u “Rubinu”. Mene je dovezao vozač, ali nije svraćao u restoran.

Ivan i ja smo tu sedeli dva i po sata. I posle godinu i po dana kad je meni u “Centrokopu” trebalo da bude produžen mandat, a moj uslov je bio da ostanem samo dva mandata, kaže meni profesor Radoš Smiljković: “Šta će ti Jovane da ručaš sa Ivanom?” Kažem: “Gde sam ručao”? On kaže: “Znaš ti:”Bio sam naivan. Možda su Ivana pratili, a nisu ni morali, mogli su jednostavno i konobari da jave. Tako sam otišao iz “Centorkopa”.

POVLAČEJE

Posle Centrokopa sam radio u privatnoj firmi mog prijatelja “Mobex” kao direktor. Mučio sam se, promenio 17 saradnika. Ali te godine sam zaradio čistih dva i po miliona maraka. I mislio samn da će me posle toga pustiti, jer sam se baš umorio. Međutim, ostao sam još godinu dana, a novi direktor samo što nije klečao da ostanem.

Posle toga sam osnovao svoju firmu i najveći deo para koje sam zaradio za poslednjih oko deset godina sam izgubio u mojoj firmi. Moja pokojna žena se šalila: ” Mislim da bi bilo lepo da ja organizujem neku komisiju da proveri šta je tačno – ili je lažno da si ti bio veliki direktor u Takovu  – kako ne umeš da vodiš malu firmu?”.

Ne umem da vodim zato što sam ja bio naučio da se nikad, ali nikad ne desi da, kad nekom kažem, pa makar i fakultativno, da se vidimo u pet časova to i ne ispoštujem ili javim ako ne mogu da stignem. Ja sam počeo da radim sa ljudima koje ništa ne obavezuje, pa ni reč. Onda sam batalio posao.

EUROKREM DANAS

“Eurokrem” se potpuno izgubio. Samo je ostalo ime. Na svakom pakovanju piše “uvezeno iz BIH”. To je samo još izgleda kao “eurokrem”. Meni je savest mirna jer sam dao opredeljujuću ulogu da on dođe u Jugoslaviju i što sam kontrolisao dok sam bio tu. Stalno sam govorio: ” Nemojte da zbog 100.000 dolara gubimo bilione u narednih 20, 30 godina”.

Danas na našem tržištu, osim možda dva krema, svi drugi su primitivni. Jer za proizvodnju krema, kakav je “eurokrem”, potrebne su moćne mašine za uribavanje mase od koje se pravi. Kad uzmete tu masu, koja još nije tečna, a u kojoj je šećer, kakao, razna ulja… vi imate osećaj kao kad a držite puder. U originalnoj recepturi “eurokrema” 49 odsto je šećer, 13 odsto lešnik, palmino ulje…

I naravno još neki dodaci. A mislimda je sada u ovim kremovima, pa i u “eurokremu”, oko 60 odsto šećera. Na svakom pakovanju je pisalo “proizvedeno po italijanskoj licenci Gandola”. Novi vlasnik je prve godine to skinuo. Pa je napisao svoju recepturu i u Zavodu za intelektualnu svojinu je upisao kao svoj patent i prodao svojoj firmi za pet miliona evra.

A to je kao kad bih ja sa “mercedesa” skinuo i stavio na “dačiju”. On je ostavio ime i ne bi bilo uputno da ga menja. Garantujem da u Jugoslaviji niste mogli da nađete ljudi koji nisu znali šta je “eurokrem”.

Ovde u Gornjem Milanovcu je na svakom koraku čovek koji radi ili je radio u fabrici “Takovo” i viđam se svaki dan sa njima. Ali ja tamo nisam kročio godinama. Sad već ima 35 godina otkako sam otišao. Bilo je normalno da taj novi vlasnik fabrike pita ko je čovek koji je doneo “eurokrem”. Ali do susreta nikad nije došlo. Ali sam zato i dalje u izuzetno prijateljskim odnosaima sa vlasnikom firme “Gandola” iz Breše.

Moguće je da će u skorijoj budućnosti doći opet do proizvodnje originalnog krema na našem tržištu. To je logika – ako vas neko pritiska lošim kvalitetom, svako ko se bude javio, dobiće prostor na tržištu. Loši poizvodi otvaraju mogućnost da nikne novi brend.

Na pitanje da li je bolji “crni” ili “Beli” deo “eurokrema”, Jovan Tomović je rekao:

“Crni deo je sadržajniji i kvalitetniji od belog”.

VIDEO: U kom kremu ima najviše lešnika?

VIDEO Euro krem je dobar i u hlebu:

(Telegraf.rs/Nedeljnik)