“Momak. Tužan, usamljen, željan iskrene ljubavi, porodične topline, željan bebinog smeha i plača, ali bebu ne mogu imati bez iskrene srodne duše, ako postoji takva srodna duša, devojka, ili usamljena mlada žena, koja želi život na selu i koja voli decu da ih zajedno stvorimo nek mi se javi…”, ovako se javno na svom fejsbuk profilu obratio Milan Tomić (43) iz sela Gojna Gora kod Gornjeg Milanovca.
Preporučujemo
Nevolja uvek ide na seljaka: Gordanu je grom u sekundi ubio 3 krave, trebalo da se otele uskoro
Kome je teže u Srbiji, seljaku ili radniku u fabrici? Povela se burna rasprava, pale i teške reči
Milan je pravi domaćin – plodovi njegovog rada su samo za poželeti. Pokazao nam je predivne maline i kupine, slatke šljive i još slađe – ovčije pečenje. Napravio je i novu kuću, ima mnogo toga što bi čovek iz grada samo poželeti mogao. Ali, hladno mu je u srcu, jer nema dečje graje, cike i vriske koja bi oživela ognjište. Ne samo njegovo… celo selo je, kaže, puno momaka koji dele njegovu sudbinu.
– U ovoj našoj Srbiji postoji još mesta i ljudi koji žive u selu, koji imaju dušu, ljubav, toplinu, ali sve više u selima takvih ljudi ostaje samo na svom ognjištu, jer devojke, ove naše srpske, neće da se udaju u sela, sve ređe u selima se čuje pucanj prangija na svadbama, jer sve ređe ima svadbi u selu, sve je manje bebinog plača, smeha u selu, seoske škole su negde skroz zatvorene – požalio nam se Milan.
Mnogo toga još može da ispovedi njegova, kako sam kaže, bolna duša.
– Njima devojkama je važno da imate pun džep novca i možete biti lepi, ružni, njima to nije važno, važan im je provod, a neće da budu u obavezi da budu majke, supruge, domaćice – priča Milan.
Milan, inače jedinac, kaže da živi od svog rada, od svojih 10 prstiju. Živi sa majkom starom 75 godina, dok mu je otac preminuo 2008.
U ljubavi nije imao mnogo sreće. Imao je devojke koje su došle, ali ako im je Milan bio drag, selo nije.
– Bile su dve. Sa jednom sam 2000. godine bio u vezi godinu i po dana. Druga je bila 2011. godine, oko godinu dana, ali im se selo nije svidelo, nagovarale su me da idem sa njima u grad, ali ja nisam želeo, iskreno volim selo, volim ovo što radim, uživam u mom selu, ovom raju, čistom vazduhu, cvrkutu ptica, šumi, prelepoj reci Kamenici koja protiče 200 metara ispod moje kuće, a koja spada među 5 najčistijih reka u Srbiji – priča Milan.
Milan nosi i jednu tešku uspomenu – vojničke dane u ratnom okruženju. To ga je učinilo jačim, ali stvorilo i jednu ranu koja ne može nikad da se zaboravi. Poginuo mu je drug.
– Ja sam bio u vojsci na Kosovu 1998. i 1999. godine za vreme bombardovanja Srbije. Bio sam sve vreme od prvog do zadnjeg dana vojnog roka na Kosovu. Moj drug koji je bio jedinac kao i ja i na Kosovu, od prvog dana bili smo zajedno, spavali krevet do kreveta. Izgubio je život za otadžbinu 31. marta 1999. godine, on je iz mog susednog sela Tometino polje – priča nam Milan pokazujući njegov grob.
Video: Sećanja Milivoja Hinića na Mali Borak, selo kojeg nema: Sanjam ga i pišem o njemu
(Telegraf.rs)