VEK OD ROĐENJA GLUMICE VEKA Mira Stupica: Čovek, kada mu se svet ruši i nema gde da skloni glavu, može u knjige, u muziku, u slike, u pozorište, i tako nađe predah i duši mira

Bila je i ostala od onih umetnika koji su svojim delom, ličnošću, postojanjem… bili, u najkraćem – čovek kategorija; izgovori se ime i to je to, sve je jasno. Proglašena je glumicom XX veka!

Ako treba, kratka radna biografija kaže da je ostvarila preko 200 pozorišnih rola od kojih se mnoge ubrajaju u maestralne, na malim i velikim ekranima šezdesetak uloga, uz supruga Bojana Stupicu (1910-1970) udarala je temelje ovdašnjoj kulturi posle Drugog svetskog rata, jedno vreme (kao supruga Cvjetina Mijatovića) bila prva dama ondašnje zemlje, u poznijim godinama napisala izuzetnu, ispostavilo se visoko tiražnu, autobiografsku knjigu „Šaka soli“ koja je pokazala i njen spisateljski nerv…

Divovi iz Gnjilana

Na današnji dan, 17. avgusta, navršava se 100 godina od njenog rođenja. Rođena je 17. avgusta 1923. u Gnjilanu kao najstarije dete Radomira Todorovića i Danice koji su u to vreme kao profesori gimnazije službovali u Gnjilanu. Porodica se kasnije preselila u Gornji Milanovac, gde joj je otac umro 1932. godine, kada je Mira imala devet godina. Majka je potom dobila posao u Aranđelovcu, gde se porodica preselila. Osim Mire imali su još dva sina koji su umrli kao deca i još najmlađeg, kasnije poznatog glumca Boru Todorovića.

Priča o tome kako se obrela u svetu glume, između ostalog, opisana i u pomenutoj knjizi, i potresna je i očaravajuća. Mogla bi biti i scenario za uzbudljiv film.

U jednom od intervjua, odgovarajući na pitanja novinara koja su se ticala čuvenih gostovanja kojima su ovdašnji glumci očaravali svetsku publiku i u tim prvim posleratnim decenijama ogromno doprinosili renomeu i imenu države, kao i o saradnji sa slavnim bratom, glumcem Borom Todorovićem, ona je pre svega kazala i:

Foto: Emil Čonkić / RAS Srbija

– Često su me pitali kako se na sceni osećam pored brata. Odgovarala bih – pa obično. U radu se navikneš na svakog partnera. Samo jedanput sam se, baš zbog tog zajedničkog prisustva na sceni, zbunila. Gostovali smo s “Ateljeom 212” u Parizu, sa Pirandelovim “Divovima s planine”. Pozvao nas je veliki modni kreator Pjer Karden da u njegovom pozorišnom prostoru “Espas Karden” odigramo predstavu. U jednom trenutku, dok smo Bora i ja na sceni bili u dijalogu, blesnula mi je misao – otkud Bora i ja, siročići iz Gnjilana i Aranđelovca, usred Pariza na prestižnoj pozorišnoj sceni slušamo aplauze. Slika preseka te dve tako različite životne situacije me je na tren izbacila iz scenske ravnoteže. Ali samo na tren i neprimetno za sve ostale.

Kad se svet ruši

Dobitnik je niza nagrada među kojima i najveće ovdašnje glumačke nagrade za životno delo „Dobričin prsten“. U obrazloženju, između ostalog, apostrofiraju se njene brojne uloge među kojima Puk (San letnje noći), Ljubica (Đido), Petrunjela (Dundo Maroje), Lucijeta (Ribarske svađe), Saša Njegina (Talenti i obožavaoci), Gruša Vahandze (Kavkaski krug kredom), Grušenjka (Braća Karamazovi), Glorija (Glorija), Nastasja Filipovna (Idiot), Madam San Žen (Madam San Žen), Alisa (Play Strindberg)… I kaže da je “u silovitom radu ostvarila žene iz naroda, grofice i baronice, putujuće glumice i zaludne kontese, ljubavnice i plemenite majke, lisice i vučice, čija je komunikacija sa gledalištem vazda bila magična i delotvorna, uzbudljiva i otvorena. Ne verujući slepo svakom dramskom delu, ona je zaslepljujućom glumačkom verom, estetikom i etikom umetnika koji ume da dosegne i emituje smisao življenja i smrti, podviga i poraza, dočarala čitave spletove, vekove i epohe”.

A ona je, pak, govorila:

– Ja sam uvek za pozorište, ne zato što je ono prvenstveno potrebno glumcu, već zato što je neophodno čoveku. Čovek, kada mu se svet ruši i nema gde da skloni glavu, može u knjige, u muziku, u slike, u pozorište, i tako nađe predah i duši mira.

Govoreći o glumačkom biću i životu, kazala je:

– Mislim da glumac radi svim onim što on jeste. To znači prvo vrednošću, kvalitetom i veličinom svoga talenta. Pa onda razinom kulture. Pa onda visinom maštovitosti. Pa onda snagom emocija. Pa onda bogatstvom percepcija i pamćenja života svakodnevnog. Pa onda selekcijom toga. Pa onda raciom koji to sve prati i koji daje meru, mesto i meru svakom elementu koji je u glumi. A to se tako maglovito dešava u kreativnom poslu da recimo to ne može da uslika. Ne može se uslikati brzina i kompleksnost kreativnosti.

Lenjo Srpče

Na filmu i televiziji, po IMDB-u, ostvarila je šezdesetak uloga. Filmski znalci visoko vrednuju taj deo njenog opusa. Ranko Munitić, primerice, za film “Jara gospoda” (prvi film Bojana Stupice) i njenu ulogu Ančike, navodi: ”Kadar njene pesme – tačno sto sekundi – snimljen laganom vožnjom kamere, kreće od srednjeg i završava se krupnim planom. Osmeha nestaje, u očima se naziru suze, a na tom umornom, napaćenom licu, odvija se ceo intimni proces postupnog gašenja sreće, radosti i nade, nepovratnog silaženja u sivilo bede, usamljenosti i poniženja. Ovih sto sekundi dovoljno je da iskupi sve dotad promašene kilometre jugo-filmske trake. Mira Stupica i kamera sklopile su pakt kakav umetnica beše već davno ostvarila s pozorišnom scenom. Blesnula je velika filmska glumica”.

U knjizi “Šaka soli” pišući o Bojanu Stupici, s kojim je delila i scenu i kadar i život, između ostalog beleži:

– I tako je mene, lenjo Srpče, tako me je ganjao taj vredni Slovenac, da sam ja jurila iz uloge u ulogu, pa sam imala osećaj da jurim u nekom simplonu…(…)Pitala sam Ljubišu Jovanovića: “Zašto me Bojan nije upozorio da ne trošim tako neumereno emocije i suze na pozornici? Sad znam da ih treba dobro prigušiti jer ljudska muka da se u bolu sačuva dostojanstvo potresa mnogo više od potoka suza”. Odgovorio mi je: “Bojan je bio mudrac. Tvoje znanje, tvoje glumačko zdanje, stajalo je na četiri stuba: mladost, emocija, lepota i talenat. Iskustvo nisi imala. Iskustvo se ničim sem godinama ne može steći. Na ta četiri stuba stajala je tvoja pozorišna građevina. Da ti je bilo koji kamen izvukao, da ti je emocije izmakao, tvoja bi se zgrada nakrivila, a možda i pala. Nije hteo da ti izbije jedan oslonac. Čekao je da sazriš, stekneš lično iskustvo i njime odmeriš i usmeriš sve elemente koje kao glumac nosiš”.

Foto: Ustupljene fotografije

Pričajući o umetnosti i glumi isticala je talenat, njegovu snagu, govorila o efemernosti: “Mi glumci ne možemo ni čuvati ni poklanjati svoje uloge nakon završetka života predstave. Recimo, ja ne mogu moju Petrunjelu pokloniti mojoj unuci. Ne mogu da napravim retrospektivu svojih dvesta uloga, ne mogu da stojim u muzeju kako bi, i kad me ne bude, neko mogao da kaže: vidi što je ovo bilo dobro… Mi uđemo samo u duhovnu klimu i tako se prenosimo bez autorskog potpisa”.

Čerčil

Smrt je najstrašnijim gubicima utisnula ledene pečate u njen život; vrlo mlada je izgubila oca, rano sahranila supruga Bojana, zatim i ćerke svog trećeg muža Cvjetina Mijatovića za koje je bila vezana, njega takođe, u poznijim godinama i svoju ćerku, i brata Boru. Retko je o tome govorila.

U jednom od intervjua pre otprilike desetak godina, o tada akutnim problemima u kulturi koji su proizlazili iz nedopustivog odnosa vlasti prema toj oblasti, kazala je da ništa nemamo od toga da se u jednom razgovoru ostrvimo na bilo koga, ali se svakako treba prisetiti Čerčilovih reči, tim pre što je istorija ta koja nas uči, ako hoćemo da učimo. Naime, u određenom vrlo problematičnom političkom i društvenom trenutku tada vodeći čovek britanske vojske je predložio Vinstonu Čerčilu da se smanje sredstva za kulturu, na šta mu je i danas čuveni političar Vinston Čerčil odgovorio: ”Generale, a šta ćemo onda braniti”.

Sa ovoga sveta otišla je 19. avgusta 2016. u 93. godini života, a ostale su zapamćene i njene reči izgovorene povodom ocene i komentara određenog društvenog i političkog stanja: “Ima mnogo nas u nama. (…)Malo je ljudi koji će sami sa sobom nakraj izaći, sobom ovladati, zato su dobri oni (politički) sistemi koji izvlače najbolje iz ljudi. Jer svaki čovek kroz ovaj život može ići ističući, iz raznih strahova i ko zna čega, svoje najnakaznije lice, kao i ono najplemenitije i najlepše. Zavisi od sistema u kojem je. Mada je odgovornost, pre svega, na njemu samom”.

A u jednom od razgovora o knjizi “Šaka soli”, odnosno njenom životu, kazala je:

– Kao što sam i napisala. Nizale su se godine, uloge, selidbe… svašta me snalazilo. Ali bila sam vedra, sklona smehu i praštanju. Jeste, zavisi sreća i od čoveka samog. Ja nisam isisavala nevolju do kraja. Čim bih je osetila, gledala sam kako da je na vreme ispljunem. Smatrala sam to dužnošću i prema onima koje volim.