Svetlana je izgubila sina koji tek što je napunio 18 godina, a onda otkrila dar: Danas lako prodaje svoja dela

Svetlanu Lukić, zaposlenu u Odmaralištu “Rudnik” život nije mazio, naprotiv, imala je veoma teške i ponekad traumatične zadatke pred sobom iz kojih je iznova izlazila kao pobednik, piše glaszapadnesrbije.rs.

I kada je započela život pod svetlima Pariza, i kada je bila u srednjoškolskim danima, i kasnije kao majka, ti zadaci su se isprečavali pred nju, kao da su je kušali, ali je ova dobra i plemenita osoba, očigledno jača od svih nedaća, upoznavajući još bolje sebe iznutra i podižući se kao feniks, na svetlost dana izbacivala neke duboko potisnute darove kojih i nije bila svesna.

Preporučujemo

A doživela je strašnu tragediju – izgubila je sina koji taman što je napunio 18 godina.

Lukićeva, koja danas radi kao servijerka u trpezariji dečjeg odmarališta ispričala je deo raznoraznih strana svog života do sada.

– Rođena sam u Parizu ali sam još kao malo dete prešla kod bake u Gornji Milanovac i enormno patila za roditeljima. Jednostavno nije bilo uslova da živimo svi tamo i taj nedostatak roditelja pratio me je kroz čitav život. Oni su došli u Srbiju tek u mom petom osnovne i mislim da taj kompleks nikada nisam prevladala. Kada sam dobila svoju decu gledala sam da što više vremena provodim sa njima i da to nadomestim – ističe Lukićeva.

Školske i srednjoškolske trenutke provodi u Milanovcu.

– Još odmalena sam maštala da budem modni kreator pa sam zato upisala tekstilnu školu u GM. Uporedno, počinjem manekenstvo i reklamiram garderobu za konfekcije itd. Međutim, nakon jedne modne revije u hotelu, moj otac, poslovično strog, onako dok je neko nešto “dobacio sa strane” iz publike, zakočio je dalje moje bavljenje time i prosto mi to zabranio. Rekao je “nećeš ići i tačka” – priča Svetlana, ali dodaje da je kao kreativna osoba nastavila da osmišljava garderobu, „kako iskreiram tako ljudi šiju”.

Dalje priča o svojoj prvoj udaji ali izbegava neke „ne baš lepe trenutke”, ističući kako je sve to život.

– Ništa nikome ne zameram. Udala sam se mlada na Rudniku, u podnožju planine, u selu Brezovica. I u mnogim trenucima nije bilo lako. Ali, o tome detaljnije ne bih. Tamo sam živela 16 godina i izrodila troje dece. Nažalost, imala sam tu nesreću da izgubim najmlađe dete iz tog braka, sina koji taman što je napunio 18 godina. Taj osećaj tuge ne može se zamisliti. Kažu da život mora da ide dalje ali imam nekako osećaj da taj gubitak neću moći prevladati – kaže ova hrabra žena.

Taj iznenadni događaj u njenom životu kao da je bio prekretnica za neke druge kreativne strane njene ličnosti jer se otisnula u slikanje i počela i da živi od slikarstva.

– Verovatno je dar taj bio u meni ali se nigde nije ispoljavao. Počela sam da slikam kad sam dete izgubila i to je bio moj beg od realnosti, neka vrsta utehe i stimulacije da nastavim život dalje – priča Lukićeva i dodaje kako je nakon proživljene nesreće obavljala i tzv. stimulativne razgovore.

Ona danas prodaje naveliko svoje slike u raznim tehnikama kojima je više nego uspešno ovladala, radi i dekupaže na zidovima itd. Napominje da nikada nije imala problem da se prihvati bilo kog posla, od rada u polju, na njivi, preko frizeraja i kozmetičkih usluga, sređivanja noktiju, pa sve do knjigovodstvenih usluga i računovodstva u ustanovama.

Čvrstom čoveku i borcu sve se nekako vrati, pa je tako Svetlana danas zaokružila svoje majčinstvo sa ćerkom iz svog drugog braka, ali se i za to dobro izborila jer je i pre rođenja treće devojčice život pred nju postavio iskušenja da možda neće uspeti.

Ona je i u tome uspela.

– Sada živim u novom srećnom braku, imam tri ćerke i dve unuke i vrlo sam ponosna baka. Možda ne možemo da kontrolišemo sve što nam se dešava ali naše je da se borimo i da se ne povlačimo pred nedaćama – zaključuje ova uporna žena koja danas živi u Gornjem Milanovcu.

(Telegraf.rs)